Zoran Živković: ČETVRTI KRUG

ČETVRTI KRUG, Zoran Živković

(Polaris, Beograd, 1993)

Piše: Ilija Bakić

TAJNE KRUGA

Zoran Živković poznat je široj javnosti u jugoslaviji kao autor “Enciklopedije naučne fantastike”, privatni izdavač SF i Fantasy literature i popularizator tih žanrova. Krajem 1993. godine pojavio se njegov roman-prvenac, pod naslovom “Četvrti krug”, koji svoje čitaoce vodi u svetove klasične naučne fantastike ali i mistike. Opredeljujući se za postupak mozaičkog sklapanja priče Živković započinje roman sa tri nepovezana pripovedačka toka. U prvom je glavni junak kompjuterska inteligencija ženskog roda (!) i feminističkih opredeljenja (!), što će nekoga sigurno podsetiti na Asimovljeve vragolije sa robotima, dok će tvorac te inteligencije setiti na lik iz “Odiseje 2010” A. Klarka. U drugom toku junak je prostodušni starac, pomoćnik srednjevekovnog freskopisca a treći tok je razbijen u niz priča o vanzemaljskim bićima (opet u duhu Klarkovskog SF-a) i stvarnim istorijskim ličnostima (Arhimedu, van Cojlenu, Tesli, Hokingu).

Odmicanjem događanja i izlaskom iz prvog kruga/odeljka romana žanrovske odrednice osnovnih priča postepeno se gube zarad čiste fantastike mističnog. Tako u pomoćnikovu priču ulaze Marija, Sotona i krugovi pakla, Đavozaključuje ugovor sa van Cojlenom a u poseti junacima prve priče stižu ljudski likovi iz treće priče. Kraj trećeg kruga donosi i mitološki Epilog.

Stvarnu završnicu knjige tj. četvrti krug čini priča o Šerloku Holmsu, dr. Votsonu i Konanu Dojlu, koja, u finalu, konačno povezuje sve pripovedačke tokove i razjašnjava (naravno, samo delimično) tajnu. Junaci knjige, otkriva se, deo su kruga koji je, kad se zatvori, kapija prema paralelnim svetovima. Da li je jedan od tih svetova i ovaj naš, autor ostavlja čitaocu da nagađa. Finale romana (koje je, ujedno, trebalo da bude i mesto konačnog prevazilaženja žanrovskih granica, mada je, ipak, ostalo nedrečeno) potpuno je u funkciji kruga kao vrhunske tajne svih egzaktnih nauka, mitologije i religije.

Zahteve za jasnom i prepoznatljivom karakterizacijom brojnih junaka Živkovićuspešno dostiže. U slučaju kompjuterske inteligencije koristi humorne ali i cinične opaske, u pomoćnikovoj priči arhaični jezik a u avanturi Šerloka Holmsa oponaša stil pisanja Konana Dojla. Kao dodatni način za jasno razlikovanje pojedinih priča autor koristi i različita slova odnosno pisma kojima su neke priče štampane (npr. pomoćnikova priča je štampana stilizovanom ćirilicom za razliku od ostatka knjige).

Vizuelno izdvajanje celina, namerno razbijanje žanrovskih okvira, podražavanje stilova pisaca prethodnika, aluzije na poznata dela, odabir junaka (od onih koji su istorijske ličnosti, preko onih preuzetih iz religijskih učenja, do likova iz meta-književne istorije) ukazuje na pokušaj vezivanja ovog romana za postmodernističke tokove u književnosti. Živković odbija da ostane u okviirima žanra (što je tendencija većine mlađih SF pisaca) i teži priključenju književnoj matici, sa namerom da u njoj i opstane. “Četvrti krug” prvi je korak u tom pravcu.

(1994)

 

 

/* */