Vlada Urošević: DVORSKI PESNIK U NAPRAVI ZA LETENJE

DVORSKI PESNIK U NAPRAVI ZA LETENJE, Vlada Urošević

(Prosveta, Beograd 1996)

 

Piše: Ilija Bakić

POSTMODERNISTIČKA POSTAPOKALIPSA

Vlada Urošević (1934) jedan je od retkih pisaca, kako u Makedoniji tako i u ostatku ex-Ju književne scene, koji pripada glavnom literarnom toku a u svoja dela konstantno upliće elemente žanrovskih fantastika – u Uroševićevom slučaju Science Fiction-a. Podvojenost ‘ozbiljnih’ i žanrovskih pisaca, kao nastavak one koja deli knjige na dobre i žanrovske tj. loše, stara je više od pet decenija, odnosno mogla bi se računati od smrti H. Dž. Velsa kao poslednjeg uvaženog književnika koji je pisao i SF i glavnotokovsku liteaturu, ne stideći se one prve. Koreni podele nastali su 1920-tih u SAD gde je SF i ostatak fantastičnih žanrova, zajedno sa krimićima, vesternima i ljubićima, prebačen u jeftina ‘palp’ izdanja najnižeg kvaliteta. Poistovećenje SF i palpa preuzeto je i u Evropi i postalo šablon na snazi sve do pojave postmodernista – uprkos izuzecima kakvi su Haksli, Orvel, Čapek, Zamjatin, Golding i njihovim knjigama duboko ukorenjenim u žanr (a od kritike proizvoljno krštenih kao parabole ili alegorije). ‘Istočni blok’ nije sledio ovaj tretman i u tim zemljama je SF mnogo više uvažavan i poštovan. Na ovdašnjim književnim prostorima podela i dalje važi a nezgodni izleti etabliranih pisaca (npr. Pekić) i dalje se skrivaju pogodbenim pojmovima, sve u cilju izbegavanja prokazanih odrednica kakva je SF. Sa Uroševićem je problem teži jer je on svoja interesovanja za SF, osim u beletristici, obznanio i u studijama „Podzemna palata” i „Demoni i galaksije”, kapitalnim analizama odnosa naučne i klasične fantastike.

Roman „Dvorski pesnik u napravi za letenje” smešten je u, mnogim SF piscima drag milje, post-katastrofijskog sveta. Pojedinosti rata koji je doneo završetak jedne epohe nisu poznate junacima novog doba jer autor nije zainteresovan za usporavanje priče mogućim objašnjenjima. Na ostacima prošlosti nikla su raznorodna društva, najčešće nalik na srednjevekovna, što je takođe često korišćen obrazac koji omogućava suprotstvaljanje tehnicističkih civilizacija onima koje su bliže prirodi, a s druge strane daje dešavanjima patinu bajki i saga o starim, ‘pravim’ junacima. I ljudski odnosi vraćeni su u prečišćene relacije nadređeni-podređeni, bez previše oblandi koje podelu skrivaju.

Na zadatom putešestviju kroz krš, između artefakata starih vremena, glavni junak romana, pesnik, neminovno će sresti ‘varvare’ koji su sačuvali deo znanja predaka i voljni su da ih koriste za otvoreno manipulisanje, nametanje svoje vlasti (upravo kao i oni koje su nasledili). Osujećivanje tog plana vodi kroz paralelni svet i susret sa saborcem, ženom, konačni obračun nakon koga se nastavlja putovanje koje poprima i oblike inicijacijskog pročišćenja. Prepreke na dostizanju mitološkog grada (kome se na dar donosi oružje) su susreti sa brojnim bizarnim pojedincima i grupama u kojima su izvitopereni jedinstveni civilizacijski koreni.

Urošević umešno koristi potencijale odabranog žanrovskog (uz dodatke bildungs i avanturističkog) obrasca. Priča teče lako, neopterećena preteranim psihologiziranjem ili insistiranjem na moralizatorskim stavovima odnosno aluzijama na našu sadašnjost. U pojedinim delovima/epizodama očito je autorovo poigravanje sopstvenim zanatom u građenju situacija kojima je razlog postojanja njegovo zadovoljstvo činom pisanja, što daje dodatni šarm i lepršavost knjizi. Iako utisak o romanu kvari ponešto neuverljivo finale koje, možda u želji da se žanrovska čitanje (mada je ono više nego bogato) proširi još jednim, alternativnim, donosi obrt na planu stvarno-izmišljeno, nesporno je da je „Dvorski pesnik…” delo koje svojim kvalitetima zadovoljava čitaoce žanrovskih interesovanja, ali i one druge, sklonije ‘serioznoj’ literaturi, a, čini se, ponajviše uživaoce u postmodernističkim vizijama sinteze umetnosti.

(1997)

 

/* */