Vilijem Golding – NASLEDNICI

Vilijem Golding - Naslednici

(Laguna, Beograd, 2014)

 

Piše: Ilija Bakić

VIZIJE DRUGAČIJEG SVETA

Vilijem Golding - NasledniciKnjiževna dela koja za temu imaju praistoriju nisu retka ali ni uobičajena. Mada otvaraju široke mogućnosti i dozvoljavaju imaginaciji da se razmahne, “praistorijske” teme traže i veće angažovanje pisaca na polju opisivanja kako dešavanja tako i junaka, praistorijskih ljudi koji su, načelno, primitivniji od današnjih ljudi; no, pitanje primitivnosti je vrlo “škakljivo” i diskutabilno pa zahteva dublje obrazloženje koje, opet, ne sme da opterećuje samu priču niti da utiče na “identifikaciju” pisca i čitalaca sa likovima. Mnogi autori nisu sposobni za tako veliki korak pa ni rezultati njihovih napora nisu vredni pažnje. S druge srane, dela iz “praistorije” su od strane kritike redovno svrstavana u fijoku literature za “decu i omladinu” što je značilo i snižavanje kvalitativnih kriterijuma; naravno, brojni pisci su takve “popuste” dobrano koristili i “zabušavali” u svojim delima. Ipak, bila ona dela za “odrasle” ili “decu i omladinu” neke knjige sa praistorijskom tematikom ostaju zapamćena odnosno plene pažnju ne samo savremenika već i sledećih generacija. Takva su dela Ronija starijeg “Rat za vatru” (po kome je 1981. snimljen istoimeni film u režiji Žan Žak Anoa) i “Džinovski lav” ili “Dečak iz pećine” D. Evrila. Svojevremeno je veliku medijsku pažnju privukao serijal romana Džin Auel započet romanom “Pleme pećinskog medveda” mada je reč o savremenim čitaocima preterano prilagođenoj, gotovo instantnoj, priči koja je svakim sledećim nastavkom bila sve neuverljivija.

Među najuspelija dela o praistoriji svakako se ubraja roman “Naslednici” Vilijema Goldinga (1911-1993), dobitnika Nobelove nagrade za književnost. “Naslednici” iz 1955. prate uzdizanje rase Kromanjonaca koja bezobzirno uništava Neandertalce tako da je čitav ljudski rod rođen na prolivenoj bratskoj krvi (ova situacija je osnovna postavka i serijala Džin Auel). Golding je ideju za roman našao u “Kratkoj istoriji sveta” H. Dž. Velsa, u kojoj je Homo Sapiens opisan kao superiorno biće spram divljeg Neandertalca. Goldingov roman nije puka ilustracija te ideje već, naprotiv, dovođenje teze do krajnjih etičkih pitanja i dilema, počev od one koja suprotstavlja napredak i etiku.

U „Naslednicima“ porodica ili malo pleme praljudi vraća se sa morskih obala u svoje stanište u šumu. Život se odvija uhodano: starac određuje zadatke mlađima, jedni sakupljaju drva za dragocenu vatru, drugi traže hranu, sakupljaju mlade izdanke, pečurke i ličinke, čak uspevaju da od hijena otmu nepojedenu antilopu koju je, prethodno, ubila velika mačka i popila joj krv (ljudi ne ubijaju). Punih stomaka, pored tople vatre oni uživaju u miru i zajedništvu. Ljudi međusobno dele slike koje imaju, ne samo rečima nego i svojevrsnom empatijom, umeju da se smeju, podnose žrtve zamolnice ledenim boginjama koje oličavaju vrhunsko božanstvo – zemlju kao jedinstvo svega što ih okružuje. Bezbrižnost, međutim, ne traje dugo. Najpre umire bolesni starac, zatim nestaje jači od dva mlada mužjaka/muškarca. Lok, koji nije previše bistar i ozbiljan, kreće u potragu za nestalim i otkriva miris drugih ljudi. Uprkos strahu od vode nalazi njihovo skrovište na ostrvu usred reke, kraj vodopada. Dok ih Lok traži, novi ljudi napadaju stanište njegove porodice, ubijaju staricu i jednu mladu ženku/ženu odvodeći devojčicu i novog (bebu). Lok uspeva da nađe odbeglu ženku/ženu Fa koja nameće svoje vođstvo jer ima više slika od muškarca. Njih dvoje odlaze na ostrvo i tamo uhode stanište novih ljudi koji se od njih razlikuju i fizički – lica i telo su im goli, bez dlaka, stalno hodaju uspravno – i društveno – vlast staraca je jača, žene su potčinjene, njihove žrtve zahvalnice su krvave (odsecaju se prsti saplemenicima), tenzije i svađe su česte. Novi takođe vladaju vatrom ali imaju balvane-čamce, lukove i strele, šatore. Oni su odvojeni od Prirode, jedu samo meso, poznaju neku vrstu alkohola. Lok i Fa će pokušati da otmu svoje saplemenike ali neće uspeti. Novi, što zbog loše lovine što zbog straha od “crvenih đavola” prebacuju balvane/čamce nizvodno od vodopada i odlaze prema moru. Susret dve linije u razvoju budućeg čoveka nije miroljubiv ali je jasno da će, mada beže, novi ljudi biti oni koji će se širiti dok za stare ljude, u takvom svetu, nema budućnosti.

Osim poslednjih stranica romana kada “govore” novi ljudi, čitava priča je data iz vizure Loka i njegovih saplemenika. Golding je imao težak zadatak da opiše miroljubivu vrstu koja ima sasvim drugačiju percepciju sveta i sebe u tom svetu. Ti ljudi osećaju prirodu kao deo svog postojanja, vide je dublje i punije od današnjih čitalaca. Otuda je i njihovo mentalno ustrojstvo bogatije mada im je jezik siromašniji. Pokušaj da se osmisli i dočara taj drugačiji doživljaj sveta i da se opiše i jasno i ubedljivo, bio je veliki izazova za autora ali ga je on uspešno ispunio ispisavši knjigu koja pleni poetskim pasažima, neuobičajenom tematikom i izuzetno uspelo dočaranim vizijama sveta koje su temeljno drugačije od naših.

(Dnevnik, 2015)

/* */