Ursula Legvin: RUŽA KOMPASA

RUŽA KOMPASA, Ursula Legvin

(Polaris, Beograd, 1994)

Piše: Ilija Bakić

O ŽANROVSKOJ (NE)SLOBODI ŽENE

Ruža kompasa - Ursula LegvinProblemi sa zbirkama priča čiji segmenti nastaju u dužem vremenskom periodu u najmanju ruku su dvojaki: prvi su vezani za unutrašnju bliskost/jedinstvo segmenata, a drugi za odnos zbirke, u trenutku njene pojave, prema trenutnim književno-žanrovskim kretanjima. Ursula Legvin se suočila sa oba problema u svojoj knjizi „Ruža kompasa”, originalno objavljenoj 1982. godine, jer su njenih 20 novela i priča nastale (a neke čak i bile objavljene u SF periodici) 70-tih godina. Izuzetno dobrim naslovom knjige koji, kako autorka u predgovoru kaže, podrazumeva kretanje u svim vremensko/prostornim pravcima, Legvinova je pokušala (i ostvarila) svojevrsni okvir bez rama za svoju knjigu u kojoj je kohezija postignuta povezivanjem priča slične tematike u celine/smerove te provlačenjem poneke sličice kroz priče iz različitih odeljaka. Neke proze ipak se nisu dale svrstati izdvajajući se svojim humorom – netipičnim za Legvinovu – odnosno nepripadanjem nijednom od žanrova koje autorka piše. Osnovna sila koja sve segmente knjige drži na okupu je prevashodna zaokupljenost sudbinom junaka što je, u krajnjem, credo čitave umetničke prakse Ursule Legvin. Bez obzira da li je u pitanju minijatura ili novela, stroga žanrovska priča ili ona koja je uronjena u književnu maticu, autorka (sem u retkim izuzecima) ne odstupa od realističko-deterministički-psihološkog postupka građenja likova. Čak i priče smeštene u metafizički ili bajkoliki milje utemeljene su u realizam postupkom koji bi se, najjednostavnije, odredio kao ‘uobičajavanje neobičnog’ (za razliku od obrnutog postupka – ‘oneobičavanje običnog’ – što je jedna od tendencija književnosti glavnog toka) i koji rezultira uverljivošću, tako bitnom za SF kao žanr koji u sebi pokušava da spoji realizam i fantastiku.

Bavljenje junakom, njegovim psihološkim životom, kao konstanta dela Ursule Legvin, po čemu je njen rad u žanru, rad u kome je stvorila određene standarde, značajan, u ovoj knjizi se povezuje sa još jednom žanrovskom neobičnošću. Naime, glavni junaci „Ruže kompasa” (osim onih u prelepim pričama o drugačijim životnim oblicima) su – žene, žene kao bitni učesnici u događajima a ne kao šablonizovane makete vrišteće, dugokose izazivačice nevolja. Za SF vazi predrasuda (zasnovana, istini za volju, na popriličnom broju činjenica) da je muško-šovinistički žanr koji je lepši pol najčešće ili koristio po pomenutom šablonu ili jednostavno prećutkivao kao deo pejzaža. Legvinova, pak, smešta svoje junakinje u žanrovski već poznata okruženja i istražuje mesto, reakcije, delovanje žena, netipičnih junaka u tipičnim (muškim) situacijama, usresređujući se na ispitivanje odnosa žena-muškarac u totalitarnim sistemima (koji zabranjuju brak, razvoj nauke) odnosno u istraživačkim misijama ili na novim svetovima. U svakom slučaju, pred nama je bitan žanrovski pomak, dokaz razvoja, zrelosti žanra. Međutim, u svim pričama nalazimo prenapadno tipizirane ženske principe: ljubav, nežnost, odanost mužu, požrtvovanost, i na toj značenjskoj ravni, pitanje ‘da li bi takve junakinje izdržale iole ozbiljnija feministička tj. ginokritička razmaranja’ ne treba ni postavljati, jer je odgovor nedvosmisleno – ne. Tek će kasnije godine i nove autorke početi da razmišljaju i u tim pravcima. Ipak, neosporno je da je rad Legvinove omogućio i predstojeća feministička usmerenja.

Pitanje književno-žanrovskog okruženja u kome se „Ruža kompasa” našla u trenutku svog pojavljivanja takođe daje dvostruki odgovor. Jer, priče zbirke nastajale su u jednoj deceniji a pojavile se u novoj, u 80-tim, u vreme uspostavljanja novog žanrovskog pokreta – kiber-panka – koji nudi drugačije viđenje budućnosti i mesta ljudi u njoj. Istovremeno na književnim prostorima glavnog toka, u koje Ursula Legvin ulazi svojim nežanrovskim pričama, cveta postmoderna. U odnosu na oba pokreta/koncepcije „Ruže kompasa” je knjiga koja počiva na oprobanim, potvrđenim i zastarelim temeljima. Njen realizam je u deceniji kada je stvaran bio i te kako značajan za razvoj žanra (tj. onog dela žanra koji je hteo da prevaziđe svoja paraliterarna ograničenja) i Legvinova je zbog toga važna pojava na SF i Fantasy sceni. Ali, u međuvremenu se stanje promenilo i u žanru i u glavnom toku. Kasnije knjige Ursule Legvin, roman „Stalno se vraćajući kući” ili zbirka „Bufalo devojke, hoćete li izaći večeras” dokaz su da se autroka nije zadržala na svojim klasičnim dometima već je hrabro i uspešno krenula u nove vizije. U čitavom opusu Legvinove „Ruže kompasa” ostaju dokument o radu na uozbiljavanju žanra, odnosno o pauzi nastaloj kad je pomak postignut, pauzi nakon koje će uslediti novi umetnički prodor u nepoznate svetove.

(1994)

/* */