Ursula K. Legvin: DVANAEST ČETVRTI VETRA

Ursula K. Legvin - Dvanaest četvrti vetra

DVANAEST ČETVRTI VETRA, Ursula K. Legvin

(Polaris, Beograd, 1993)

 

Piše: Ilija Bakić

SUSRET SA ŽIVIM KLASIKOM

Ursula K. Legvin - Dvanaest četvrti vetraSvaka novoprevedena knjiga Ursule Legvin (1929) ponovni je susret sa živim klasikom Science Fiction i Fantasy literature i prilika da se, iznova, postavi pitanje granica odnosno suštinskog određivanja žanra. Ovog puta u pitanju je knjiga-zbirka priča u kojoj su sakupljene sve priče koje je Legvinova objavila počev od 1962.g. do 1974.g. (kada je zbirka originalno objavljena u svetu). Naša, jugoslovenska verzija ove knjige sadrži 12 priča dok originalna broji 17 priča. Preostalih pet priča koje nedostaju u našem izdanju objavio je, 1991. godine, takođe, „Polaris“, Biblioteka naučne fantastike koju izdaje dr Zoran Živković, u knjizi pod naslovom „Hainske priče“. Legvinova svakako spada u najprevođenije SF&F autore u Jugoslaviji sa čak 17 do sada objavljenih knjiga od kojih 6 u okviru „Izabranih dela“ u izdanju „Narodne knjige“ iz Beograda1987.g. i veliki broj priča i eseja objavljenih u brojnim časopisima.

„Dvanaest četvrti vetra“ zahvaljujući svojoj hronološkoj koncepciji nude čitaocu mogućnost da prati razvoj autoričinog zanatskog umeća i da pronađe odgovor na gore pomenuto pitanje o žanru. Počev od prvoobjavljene i plaćene priče „April u Parizu“ Legvinova kreće u ispitivanje žanrovskih šablona ispisujući, na svoj način, specifičnim rukopisom, klasične priče o svemirskim istraživačima koji sreću nepoznate entitete (u priči „Vidno polje“), naučnicima koji se, uprkos svim preprekama sveopšte zatucanosti, bore za nova saznanja (u pričama „Majstori lože“ i „Zvezde ispod nas“), odnosno one klasične Fantasy priče o čarobnjacima i zmajevima (u pričama „Reč oslobođenja“ i „Pravilo imena“). Ali, Legvinova gradi i neke veoma rafinirane priče u kojima eksperimentiše i koristi iskustva tzv. glavnog toka književnosti, kakva su filozofski dijalog (u priči „Put do glave“) ili literarno ispitivanje filozofskih teza (u briljantnoj priči o sreći čitavog grada zasnovanoj na pratnji jednog deteta – „Oni koji dolaze iz Omelesa“). I upravo te priče u kojima je Legvinova posegnula za vanžanrovskim iskustvima ili je pomalo izneverila žanrovske šablone (u pričama „Kutija mraka“ – izuzetnoj Fantasy igrariji na temu bajki – i „Stvari“ – o malim ljudima izgubljenim u velikim događajima koja menjaju svetove)  najbolja su dela u ovoj knjizi.

Za razliku od očitog iskušavanja svoje umešnosti u pripovedanju, dilema u pogledu suštine žanra kod Legvinove nije bilo. Od prve do poslednje priče jasno je vidljiv njen književni moto koji glasi: Psiho-realističko slikanje glavnog junaka ima prvenstvo nad/pred svim potencijalnim čudima tehnike ili novih svetova. Njene varijacije na stare teme dokaz su da se svuda mogu naći istinske ljudske sudbine, tragedije i dileme, samo ako se valjano traže. Super-herojima u super-skafanderima nema mesta u svetovima Ursule Legvin.

Ovakvim svojim stavom, koji sprovodi već 30 godina, Legvinova se izborila ne samo za uvažavnaje vrednosti svoga dela već i za priznanje i poštovanje žanrova u kojima stvara a koji su, svi, samo deo jedne jedinstvene, velike Književnosti.

(1993)

 

/* */