Uroš Petrović AVEN I JAZOPAS U ZEMLJI VAUKA (2004)

АВЕН И ЈАЗОПАС У ЗЕМЉИ ВАУКА, Урош Петровић

(Лагуна, Београд, 2004)

 

Пише: Марина Токин

ЧАР АВАНТУРЕ

На интернационалној књижевној сцени у центру збивања последњих неколико година налазе се дела епске фантастике “за децу и одрасле”. Роман Уроша Петровића Авен и јазопас у Земљи Ваука, најлакше би било дефинисати као прво дело епске фантастике за децу домаћег аутора, међутим оваква одредница неправедно би наметнула жанровски оквир роману сужавајући га стилски, али и тематски, те ограничавајући поље сазнања кроз која се роман креће. Увлачећи нас у Авенову авантуру сазнавања, испитивања и спасавања света на древном праконтиненту Гондвани, писац ће нас упознати и с основним принципима по којима функционише наш реални свет, чије смо био-законитости, живећи у урбаном друштву, у свету технологије и напретка, скоро потпуно погазили и заборавили. У потрази за авантуром, али и сопственим пореклом и идентитетом, дечаку Авену ће припасти значајна улога главног борца против Ваука, злих крвопија које живе уништавајући друге врсте.

Роман је права узбудљива авантура, која започиње без увода, објашњења и било каквог околишања. Аутор већ на првим страницама (које и не личе на роман), успева да интригира читаоца приказом чудесног дрвета и живог света Ничијег станишта. Приказана флора и фауна дате су у виду одредница које као да су преузете из неке природњачке енциклопедије. У књизи се након имена биљке / животиње, налази њен латински назив, а затим и све карактеристике које су додатно обогаћене прецизним и лепим црно-белим илустрацијама (у поентилистичком маниру). Шта је онда ту занимљиво и ко би уопште пожелео да чита такву књигу? Све делује потпуно реално и веродостојно, само што такву биљку / животињу никада нисте видели, нити за њу чули. Машту већ у старту побуђује необично име прве биљке – то је дрво Бараба или ти Baraba Mortarium, а затим и његове још чудније особине. Бараба је једини припадник своје врсте, дрво огромних размера, дрво предатор, убојитих листова који не служе само за самодбрану. Захваљујући ружи ветрова, листови Барабе нападају, секу све пред собом, ширећи Барабин утицај. Поред Барабе на овом простору живе још и јазопас, печурке – корњачурке, висак змија, тартуф, поткорњак храста и кртица алба. Неке од поменутих врста у природи заиста постоје, али Петровићевим поступком граница између стварног и измаштаног света брише се и постаје све мање видљива. Читаоцу ће даље у роману много што шта деловати познато, али мало ко ће са сигурношћу моћи да тврди шта је стварно а шта не.

Главни јунак улази у књигу директно, као неко кога одавно познајемо, уведен причом која није фокусирана на њега већ на његовог најбољег пријатеља, јединог припитомљеног јазопса Горда. Дечак Авен је белокоси Вилус, припадник малобројног племена које придржавајући се обичајних закона живи у изолованој средини, затвореној стрмим стенама, чији једини излаз затвара смртоносна Бараба. Вилуси нису знали какав је свет ван њиховог окружења, али, како се у самом роману каже: “Не може се рећи да им није било лепо унутар њиховог савршеног малог света.” Ипак, Долина без хоризоната без правих свитања и залазака сунца, где већина дана пролази у сенци, већ својим именом симболизује живот без перспективе, високих домета и надања. Једино Авен жели да да буде изнад тог просека, да искорачи у непознато, што и чини овладавајући листовима Барабе као добрим оружјем и припитомљавајући Горда.

Вилуска деца су заједничка (не знају ко су им родитељи) и имају белу косу која до позне старости постаје црна. Ова инверзија боја у односу на наш искуствени свет као да говори и о инверзији мудрости, претежући при том на страну млађих. Авенова изузетност видљива је већ по томе што је једино његова коса била бела као снег и што се једино он интересовао за своје родитеље. Само име јунака нуди низ асоцијација, на поздрав, ведрину, невиност, младост али и на славу којом ће се касније овенчати. Као што је приметила Љиљана Пешикан Љуштановић: “Овакав почетак непосредно асоцира на типичне иницијацијске приче, у којима јунак, дораставши, напушта идилични мир родног места и заштићеност првог детињства замењује искушењима и авантурама… Када пронађе лист Барабе на коме је смеђом смолом исписана неразумљива сликовна порука, довршава се његова сепарација из света детињства и отпочиње неизвесно путовање Барабиног Детета, дечака месије који својим делањем треба да спасе угрожени људски свет.” [1]

Описујући живи свет сваког станишта кроз које ће у својим авантурама Авен пролазити, Урош Петровић је сачинио целокупну биогеографију праконтинента Гондване на коме се радња одвија.[2] Градећи и спајајући замишљене екосистеме по свим законитостима природе, аутор не само да је начинио фантастичан свет за своје јунаке, већ је створио едукативан текст, помоћу ког на занимљив начин и без оптерећивања сваки читалац може сазнати нешто ново. У роману се појављују измишљене [3], затим ретке или чак изумрле врсте биљака и животиња поред оних које срећемо у свакодневном животу. Тако су у роману поменуте осамдесет и две биљке од којих су (већ поменутим поступком) детаљно објашњене педесет и три. Поред биљака на страницама овог романа нашле су се осамдесет и четири животиње од којих је детаљно објашњено њих седамдесет и седам [4]. Читалац не само да ће упознати неке нове врсте, већ ће схватити и њихову распрострањеност на основу климатских услова, научиће понешто из области геологије, петрологије… и, што је најважније, увидеће потребу за природном равнотежом коју ми као становници савременог света константно нарушавамо. Проласком кроз разне невоље с Авеном, стичу се и практична знања о сналажењу у природи, нпр: боје и особине отровних плодова и печурака, проналажење воде и хране… Странице из приручника за преживљавање у природи овде добијају своју примену и постају конкретна места, епизоде у динамичном току радње које показују Авенову мудрост и сналажљивост, али и едукују читаоце.

Свака прочитана реченица отвара низ питања и тера на даље читање и размишљање. Већ сама имена јунака (а поменутих именом је у роману око четрдесет и седам) представљају мале језичке мозгалице, које и ако немају једно дефинитивно решење, разноликим решењима асоцирају на неке од особина јунака[5]. Од читалаца се ипак захтева одређено знање или бар радозналост која би до нових сазнања довела. Онај ко не зна каква је то биљка амброзија неће схватити чиме су то Вауци планирали да униште копнене китове који се хране поленом. Места у роману која је један од критичара окарактерисао као “недефинисане флеке” [6] или недоречености, у ствари су само делићи слагалице коју треба попунити. То су задаци за читаоце с прикривеним решењима, која се такође налазе међу корицама књиге [7]. Пажљиви читалац ће врло лако наслутити ко су Авенови отац и мајка, Сипов пријатељ Оден или шта је уствари Црно језеро…

Авен ће у подземним пећинама и тунелима упознати Сипа, мало лебдеће биће, светлост подземља. Авен ће Сипу који не разликује игру од стварности, добро и зло отворити нове видике, а Сип ће Авену помоћи да се креће кроз подземље, оствари свој циљ, али и сабере сопствене мисли, снове, осећања и жеље. Попут Баријеве Звончице и Сип је на почетку посесиван и тврдоглав да би касније прерастао у правог пожртвованог пријатеља.

Вауци представљају неку врсту бића на међи. По својим нагонима они су звери које само жуде за крвљу, али одређени припадници њихове врсте одликују се развијеним злим умом којим “…немилосрдно уништавају и животињски и биљни свет, градећи својеврсним генетским инжењерингом наказна, химерична бића, опака и опасна чак и за властиту врсту” [8]. Вауци симболизују чисто зло јер уништавају све пред собом. За њих на свету не постоји ништа изнад сопственог нагона. Због тога су механизми ратовања људских и ваучких скупина потпуно различити. У борби против Ваука људи не користе недозвољена средства и не нарушавају природни склад, осим мудрости они користе морску воду, нафту, дрвена оружја, експлозивну лубеницу… Чак и када се нађе у безизлазној ситуацији и када је принуђен да науди природи нпр. када помоћу шиљака мора да се успне у крошњу баобаба или одсече део корена Барабе Авен изговара следеће реченице: “Извини велико дрво, али немам другог излаза.. “ [9] или: “Извини велико дрво, али можда ће ти овај бол донети велико олакшање у будућности!” [10].

Да је ово штиво ипак велики роман, а не експеримент или популарна енциклопедија оплемењена авантуром, показује и сама композиција дела. Нема приповедачког тока који се завршава ћорсокаком, сви путеви се мешају и заплићу, али и успешно разрешавају. Радња је узбудљива и динамична, у моментима када напетост постаје неиздржива, појављује се хумор који све деконструише и митску слику хероја враћа на веселог и радозналог дечака. Јер иако је он тај, пророчанством одабрани и предодређени, Авен је ипак, само и једино дечак, једина магија којом он влада јесу храброст и глад за животом.

Авеново путовање јесте и путовање самоспознаје, па писац, сасвим успешно, ненаметљиво провлачи кроз текст поуке и поруке, нпр: “Негде дубоко у себи веровао је да сваки пут мора бити прави и непогрешив ако је на његовом крају макар и мала искра правог и истинитог циља.” [11].

Ово је један од ретких романа у жанру епске фантастике у коме религијски и магијски симболи, иако постоје, не доминирају и нису пресудни за сам ток радње. Дати само у назнакама, често ће бити видљиви само “старијим” читаоцима. [12]

Роман Уроша Петровића Авен и јазопас у Земљи Ваука, показује нам да епска фантастика не би требало тако олако да носи етикете окултног, антирелигијског, заглупљивања и пуког фантазирања, већ да су могућности овог романескног жанра огромне. Овај роман представља иновацију у српској књижевности, јер толика количина маште, духа и измаштаног последњи пут је виђена у Петрограду В. Деспотова када су под светлећим дуњама шетали андраци, јепури, репи, безрепи и по који штрк.

Марина Токин

 

[1] Љиљана Пешикан Љуштановић у поговору роману Авен и јазопас у Земљи Ваука, Уроша Петровића, Лагуна, Београд, 2005.
[2] Путовање пределима Гондване олакшава и обогаћује мапа која се налази у књизи, а у којој су уцртана сва места обухваћена Авеновом авантуром.
[3] Измишљене врсте носе врло интересантна имена, кованице које крију називе других врста од којих су потекле или пак трансформисана имена реалних биљака и животиња уз додатак особина које сада носе, нпр: јазопас (јазавац + пас), пангар (пантер + тигар), камилеони (камила + камелеон), корњачурка (печурка која личи на корњачин оклоп)… При томе су ова имена увек праћена латинским називом.
[4] Сви наведени бројеви су оквирни, јер је биљке, животиње и створове који ходају овим светом готово немогуће избројати, међутим као цифра ипак имају значај јер показују количину маште и сазнања које се преплићу у овој књизи.
[5] Нпр. видар Алаг може бити и алга и Гален и још по нешто у зависности од маште и различитих виђења читалаца, а тако је и са свим осталим јунацима.
[6] Милутин Ж. Павлов, ”Шест романа за младе, младолике и наравно радознале” у: Детињство, година XXX, број 1-2, пролеће – лето 2004, стр.72.
[7] У прилог овоме говори и још једно дело Уроша Петровића, његове Загонетне приче
[8] Љиљана Пешикан Љуштановић у поговору роману Авен и јазопас у Земљи Ваука, Уроша Петровића, Лагуна, Београд, 2005.
[9] Урош Петровић, Авен и јазопас у Земљи Ваука, Лагуна, Београд, 2005. стр.204
[10] Нав. дело, стр.271
[11] Нав. дело, стр.159
[12] Иландас – света ветрењача, као симбол крста; друиди и вртаче Волиона као долине сазнања и спознаје; Бараба која спаја и дели светове, под којом живе Томејци као Игдрасил који крије људе који ће након смака изаћи у нови свет…

/* */