Umberto Eko: PRAŠKO GROBLJE

Umberto Eko- Praško Groblje

PRAŠKO GROBLJE, Umberto Eko

(Plato, Beograd, 2011)

 

Piše: Ilija Bakić

MANIRISTIČKA VEŽBA

Umberto Eko - Praško grobljeŠesti roman Umberta Eka (1932) naslova „Praško groblje“ može se (kako to i priliči valjanim umetničkim delima) spoznavati/čitati na nekoliko značenjskih nivoa (koji se međusobno ne isključuju ali ni podrazumevaju). Ponajpre čitalac otkriva da pred sobom ima tekst koji poprilično odstupa od njegovog dosadašnjeg literarnog iskustva. Naime, pisac neprestano otvara nova vrata priče i nudi deliće misterije odnosno fragmente njenog razrešenja ali to nije ni nalik savremenom konceptu misterije ili tzv. ’suspence-a’. S druge strane, neki od modela situacija poznati su – izgubljeno sećanje, dvostruka ličnost, tragovi koji ne vode nigde… Ključ za osećaj lake zbunjenosti i dezorijentisanosti otkrivaće se postepeno i mogao bi se formulisati kao Ekovo ’kopiranje’ formi koje su bile poznate i popularne s kraja XIX veka – pre svih to su romani u nastavcima; beleška na koricama knjige sugeriše da je roman ’napisan (…) u formi feljtona kakvi su bili u modi u XIX veku’. Naravno, mala je verovatnoća da se bilo ko od savremenih konzumenata literature u svom čitalačkom ’stažu’ sreo sa ovakvim formama tzv ’pučke literature’ koja je u pomenutom periodu širom Evrope objavljivana bilo kao sastavni deo dnevnih listova ili kao posebna, tanušna sveska sa, uglavnom, nedeljnim ritmom izlaženja. Feljtoni i romani u nastavcima bili su dela najčešće anonimnih autora koji su većinom pali u zaborav (najpoznatiji pisac romana u nastavcima koji je nadživeo svoju epohu je Aleksandar Dima i pominje se i u ovom romanu). Radi se o tipičnom štivu za jednokratnu upotrebu, koje je imalo zadatak da zabavi široki (pismeni) puk i u tu svrhu je korišćen široki arsenal ’udica’ za privlačenje i zadržavanje pažnje: od spletki i zavera, preko ratova do ljubavnih intriga sa često prisutnim elementima strave i fantastike; po većini pomenutih elemenata ova literatura se nadovezuje na tzv. ’gotske romane’ popularne s kraja XVIII i u prvim decenijama XIX veka. Specifikum feljtona, u odnosu na romane u nastavcima, bio je u zasnovanosti na faktima, pod kojima su se podrazumevali pisani dokumenti ili sećanja/svedočenja učesnika opisivanih događaja; no, kako se realnost neinventivnim autorima često činila nedovoljno atraktivnom, oni su pribegavali ili njenom doterivanju ili dopisivanju a te su intervencije proizvedeno delo iz domena faktografije prevodile u fikciju. Još jedan od formalnih modela/uzora „Praškog groblja“ jesu i spekulativne knjige tog perioda koje su bile izuzetno popularne i u kojima su, navodno, manje ili više vešto, razotkrivane dobro čuvane tajne istorije, politike, države, crkve…

Eko, dakle, u najboljem postmodernističkom maniru (po kome su sve forme jednako valjane za stvaranje nove literature) koristi poznati obrazac da ispiše delo koje nominalno zadovoljava zahteve forme trivijalne literature – pre svih senzacionalizam u svrhu koga se pojednostavljuju kako psihološki portreti aktera tako i celokupno okruženje, sa akcentom na otkrivanju tajanstvenih zaleđa istorijskih događaja (koje neminovno podrazumeva zavere brojnih ’sumnjivih’ organizacija/sekti). U prvom nivou iščitavanja, priča se vrti oko decenijske opsesije izvesnog falsifikatora da stvori spis koji će raskrinkati zaveru Jevrejskog naroda protiv ostatka sveta a koja će se konačno otelotvoriti u famoznom spisu Protokol Sionskih mudraca (za koga Anri Rolan tvrdi da je delo ’koje je posle Biblije najrasprostranjenije u svetu’). U vremenskom rasponu od 1830. do 1898.g. na prostorima Italije (od Torina do Palerma) i Francuske (Pariz), sred velikih i malih događaja (od Garibaldijevog pohoda za ujedinjenje Italije preko Francusko-Pruskog rata i Pariske komune 1871. godine, do afere Drajfus iz 1894), falsifikator i spletkaroš Simonini konstantno pokušava da ostvari svoj naum, istovremeno prodajući svoje veštine tajnim službama i njihovim planovima. Revolucionari, reakcionari, masoni, verski fanatici, mentalno poremećene osobe, smutljivici, špijuni (’obični’ i dvostruki), crkveni službenici, dame i gospoda, skupljači opušaka i stare odeće – to su Simoninijevi klijenti ili poznanici, svaki sa svojom opsesijom i mukom. Da zamešateljstvo bude veće, falsifikator na početku romana nije siguran ni u sopstvenu ličnost, zaboravio je velike delove svog života, nastanjen je u kući koja ima dva stana sa izlazima na dve ulice a u tom drugom stanu očito živi neki sveštenik jer je na klinu okačena mantija. Kako bi se iskobeljao iz ove situacije i sakupio što više znanja o samom sebi Simonini prihvata savet jevrejskog lekara Frojda i počinje da vodi dnevnik, kao način suočavanja sa sopstvenim frustracijama i traumama. Pisanju se priključuje i tajanstveni sveštenik Dala Pikoli, koji, začudo, zna ono što je Simonini zaboravio; tako se, u četiri ruke, pomaljaju obrisi lične istorije utopljene u javna i tajna događanja.

Profil tih javnih događanja nimalo nije sjajan: s jedne strane su predrasude prema drugim narodima (Simonini nema lepo mišljenje o Jevrejima ali ni o Nemcima ili Francuzima) koje potpiruju priče i knjige autora sumnjivih ambicija i duševnog zdravlja; ali, što je priča/glasina/knjiga pompeznija i ’bombastija’ u svojim tvrdnjama (koje ili nisu potkrepljene dokazima ili su dokazi besmisleni) to je, čini se, veći broj onih koji u njih veruju i spremni su da u njihovo ime delaju, da takva ubeđenja šire, agituju ali i da, za njihovo ostvarenje/prihvatanje, ubijaju. Sve to vodi do druge strane javnih događaja, do ratova, pobuna i revolucionarnih pokreta na čijem čelu su ljudi mutnih ideja i opsesija a prate ih oni koji u svemu vide mogućnost da nešto ućare te nevoljnici koji su prisilno mobilisani ili sticajem okolnosti upali u vrtlog nasilja. U vremenima prividnog mira, nesmanjenom žestinom besne sukobi špijuna, državnih ili verskih (mada je ponekad teško odrediti ko je ko i za koga radi). U borbama za prevlast čas pobeđuju Jevreji, čas je inicijativa na strani katolika ili masona. Umesto sudara vojski i uličnih borbi, protivnici se prvenstveno koriste štampom koja, kao ’tešku artiljeriju’, objavljuje senzacionalne ispovesti ’nesretnika’ prebeglih iz kandži sekti, spremih da sada otkrivaju pojedinosti tajnih obreda, orgija, crnih misa. Naravno, istina se ne prepušta slučaju već joj zainteresovane službe pomašu i ’podmazuju’ je da lakše klizi u uši puka. Stoga je svaka vest, svaka ideja, smutnja i zavera samo sredstvo za postizanje ciljeva (čije je ’kvalitet’ lako promenjiv, u jedan su čas primarni a potom padaju u zasenak nekih drugih, bitnijih) i kao takva ima status robe koja se traži, naručuje, prodaje i isporučuje najboljem ponuđaču. Proizvođači potrebnih ’istina’ pouzdani su kao i njihova roba; njihov moral i etika ne odmiču dalje od pukog pragmatizma (začinjenog sopstvenim opsesijama). Klupko predrasuda, zavera, spletki, lažnih proroka, izopačenih duhovnika, vođa i podanika sekti, prevrtljivih špijuna i inih bizarnih karaktera, scena je na kojoj se odvija ’prava’ istorija Evrope XIX veka i na kojoj falsifikator Simonini (sa balastom sopstvenih strahova, blokada i ambicija) ponekad aktivno učestvuje da bi zatim zauzeo mesto pasivnog igrača/posmatrača koji čeka trenutak svog novog uključenja u igru.

Eko je, kako sam na kraju romana piše, u knjigu zapleo stvarne ličnosti i njihove istinske izjave i akcije; jedini izmišljeni lik upravo je glavni junak Simonini koji deluje kao spona i magnet koji preraspoređuje uloge. Tako je, formalno, zadovoljen zahtev da štivo feljtonistički, (pseudo) istorijski barata činjenicama; njihovo iznošenje i interpretacija je ono jedinstveno i neponovljivo što ga čini zavodljivim jer je i dinamično i zapleteno i uzbudljivo i ’otkriva velike tajne’ koje čitaocu ’otvaraju oči’. Brzina konzumiranja priče se podrazumeva i njoj se podređuju naracija i stil. Ipak, zarad dodatne autentičnosti, tekst je ’začinjen’ i svakovrsnim specijalitetima od kojih su najprimamljivije liste jela konzumiranih u različitim restoranima (uz naznake načina pripreme). U konačnom sagledavanju, znatiželjni čitalac je dobio knjigu koja se (kako i doliči zabavnoj literaturi) ’ne ispušta iz ruke’ i koja vernost nagrađuje uzbudljivim (senzacionalnim) otkrićima istorijskih prljavština.

Autor je, dakle, elegantno i valjano odradio svoju vežbu iz manirizma, dostižući cilj koji je sebi postavio. Forma je zadovoljena a sadržina je funkcionalno sklopljena tako da deluje istorijski ubedljivo i intrigantno. Obični konzumenti biće (posle početnih nedoumica) svakako zadovoljni pročitanim (ukoliko, naravno, imaju sklonosti ka ovakvoj literaturi; za pretpostaviti je, obzirom na obim romana koji doseže 450 strana, da će svi nedovoljno zaiteresovani na vreme odustati od daljeg čitanja); za ambicioznije čitaoce po sklapanju knjige otvoriće se više pitanja od kojih centralno glasi: koliko je od savremenog doživljaja istorije kao zavere, pisac uneo u svoje delo? Koliko je duh XIX veka i tadašnji svetonazor prilagođen današnoj verziji ’teorije zavere’? Odgovor bi svakako mogao biti zanimljiv ali bi, opet, dobrano uništio piščevu i čitaočevu igrariju u kojoj se gradi nova varijacija takozvane realnosti/istorije, verzija koja je, u granicama modela, namerno iskrivljena, prekrajana i doterivana na intelektualnu radost stvaraoca i njegove publike. U takvom kontekstu izlišni su i svi celomudreni zaključci i istine koji se navodno u romanu mogu otkriti a u krajnjem se svode na trivijalnu tvrdnju da velikih Istina i Ideja nema pošto su sve one delo intriganata, falsifikatora i trgovaca. No, cilj knjige, ipak, nije da prosvetli ili pouči već da se, izdignuta nad pojavno, poigra faktima i spekulacijama, da im se podsmehne, što će, sveukupno, razgaliti sve koji su pristali da učestvuju u maloj, bezazlenoj zaveri zvanoj roman „Praško groblje“.

 

/* */