Slobodan Vukanović ANA I SEDAM ROBOTA NA PLANETI OZD (2011)

ANA I SEDAM ROBOTA NA PLANETI OZD, Slobodan Vukanović

(Udruženje crnogorskih pisaca za djecu i mlade, Podgorica, 2011)

 

Piše: Ilija Bakić

VESELA (MADA NE UVEK)  BUDUĆNOST

Pisati za decu i mlade lako je ili teško; lako je onima koji za tako šta imaju ’žicu’ a teško onima koji je nemaju. Tekstovi prvih naizgled su sasvim jednostavni i teku bez zastoja dok su tekstovi ostalih teški, zapinju, muče i pisca i njegove eventualne čitaoce. Pisaca kojima je podarena takva ’žicu’ malo je, lako ih je nabrojati ’na prste jedne ruke’; sve druge zaludno je i zamorno pominjati. Slobodan Vukanović spada u te retke pisce koji umeju i znaju da pišu za decu i mlade pa su njegove knjige prava radost za čitaoce (a, svakako, i za onoga ko ih je napisao).

Vukanović je provereni spisatelj koji se oprobao u poeziji, prozi i drami (uz to idu i uređivanja knjiga i časopisa); svojim delom zastupljen je i u znamenitoj „Enciklopediji naučne fantastike“ Zorana Živkovića. Bezbrojna su njegova interesovanja (od poetskog avangardizma, signalizma i novostvorenog pokreta ’poetmuviza’ do pozorišnih predstava i romana); ipak sve ih objedinjuje njegov najpostojaniji interes i ljubav prema – naučnoj fantastici. Vukanović je jedan od retkih autora koji je na ovdašnjim prostorima istrajno pretakao fantastičke sadržaje u stihove (pored proze i drame), zaduživši time kako samu poeziju tako i odabrane čitaoce-ljubitelje ovog žanra.

Roman „Ana i 7 robota na planeti OZD“ još jedno je Vukanovićevo putešetvije u naučnu fantastiku odnosno u buduća vremena, među buduće ljude i njihove potomke na nekim drugim planetima, galaksijama i svemirskim maglinama. Lepršava proza u kratkim poglavljima otkriće zainteresovanim čitaocima mnoštvo čudesa, nekolicinu živahnih junaka i njihove avanture, putovanja u egzotične predele, snolike ali i opasne. Sveukupno, dovoljno da se knjiga ’ne ispušta iz ruke’, da se požali što se tako brzo okončala – ali valjane se knjige uvek prebrzo završavaju i ostavljaju čitače gladne-željne nove ’literarne hrane’.

Kuda nas vodi put romana „Ana i 7 robota na planeti OZD“?

Ponajpre u Utopiju, ili makar u društvo vrlo joj slično. Širom Svemira raširila su se bića – potomci ’običnih’ ljudi (koji su onakvi kakvi smo mi sada); ti potomci šaroliki su – od humanoida (raznih modela, na ovaj ili onaj način prepravljanih i dopunjavanih ljudi), mutanata, plazmoida, preko robota do kiborga. Uz njih tamo su i raznovrsni vanzemaljski i vanljudski entiteti sa drugih planeta – rečju, veselo društvo različitih oblika i boja. Svi oni žive u miru i međusobnom poštovanju. Prijateljstvo, saradnja i razumevanje temeljni su principi Ujedinjenih Galaksija Svemira. Nauka, njeno širenje i razvijanje, ideal je svih. Pronalaženje novih planeta i drugih oblika života i njihovo upoznavanje, rešavanje tehničkih i filozofskih pitanja – to su ciljevi kojima svi teže. U svom tom napretku i blagostanju, širenju humanosti, tolerancije i naučne ’pismenosti’ pomalo su zapostavljene stare umetnosti (mada su njihovi etički kodeksi putokazi za čitavo civilizacijsko ustrojstvo). Vus Kosmikus, svemiropisac i vodič kroz ovaj roman, jeste rado viđen gost ali je pomalo zapitan nad sopstvenom svrhom u novim vremenima.

Utopija nije ostvarena lako, trebalo je vremena, napora pa i žrtava da se stigne na njen prag. Ali, plodovi njeni su bogati, životi njenih žitelja ispunjeni su plemenitim mislima i delima, liženi muka, bede i strahova. Jedina ’divlja granica’ koja se ustrajno osvaja jeste Univerzum, njegove tajne pune opasnosti ali i neslućenih otkrića.

Vukanović zdušno i slasno opisuje ta sretna vremena i bića koja u njima uživaju. Slike planeta sa čudesnom florom i faunom te neustrašivih traganja na njima jarke su i mame uzdahe čežnje. Namerno škrt u opisima pisac prepušta čitaočevoj mašti da dopuni njegove skice i razvije ih u raskošne prizore.

Ipak, kako pripovesti odmiču, nad vedri horozint navlače se tmurni oblaci. Jer, Utopija je Ideal a prava stvarnost nikada nije savršena – možda zato što je savršenstvo odlika bogova (a junaci ove priče to svakako nisu) a možda i zato što najveći broj aktera potiče od nesavršenog, ranjivog i gresima sklonog Čoveka. Otuda i zebnja zbog izazivanja genetskih mutacija (makar i radi proučavanja), otuda i borba protiv krađa i lopovluka, pošasti kojih, eto, svuda ima i to skrivenih ali i onih koje se čak i ne kriju već se, zaštićene moćnim autoritetima, šepure pred očima svih (takvi su se osilili toliko da je, zarad borbe protiv njih, nastao Gusarski pokret ’Kodeks’). Blistava fasada budućnosti, dakle, ima sive tonove ali i velike i duboke mrlje. A najveća među sramotama na obrazu tih ’boljih vremena’ svakako je nebriga za sopstvene pretke, za Ljude. Oni su gurnuti u izolovane Čovjekološke vrtove – buduća geta – i, lišeni osnovnih životnih potrepština, prepušteni tihom (i časnom) izumiranju. Kada se tragična situacija otkrije (a bila je skrivena iako su mediji svuda i dostupni su svima), ’interventna’ pomoć za mnoge stiže prekasno; ostalima će život učiniti ’ljudskijim i humanijim’ ali je pitanje – do kada? Hoće li javnost polako i sigurno zaboraviti Ljude i prepustiti ih, kao anahronizam, relikt prošlosti, tihom izumiranju? Jedan od junaka kaže „Čovjek je bio izvor i graditelj mudrosti, neka tako i ostane“. Naravno, pod uslovom da ga i dalje bude na licu Univezuma.

Ova senka poraza svih humanih i humanitarnih htenja ostavlja gorak ukus ali bajka time dobija nužno potrebnu dozu trezvenosti koja je izdiže iznad sveprisutnih, nadmenih, jalovih, zašećerenih, instantnih mentalnih žvaka posle kojih ne ostaju nikakvi utisci, saznanja ili pouke.

Na kraju svih događaja, Vus Kosmikus se oprašta od novih prijatelja i odlazi dalje. Javiće se ponovo iz neslućenih dubina Svemira, svojom novom svemiron bajkom, koja će se verovatno zvati MOJI PRIJATELJI SA PLANETE PINGVINA.

Do sledećeg susreta sa svemirskim bajkama ostaje nam da iznova uživamo u ovoj koja nam je otkrila neslućena čudesa i radosti.

 

/* */