Slobodan Vladušić – MI, IZBRISANI (2013)

Slobodan Vladušić - Mi, izbrisani

MI, IZBRISANI – Slobodan Vladušić

(Laguna, Beograd, 2013)

Piše: Pavle Zelić

NEŠTO SASVIM DRUGAČIJE… – PRVI SRPSKI SAJBER ROMAN

Slobodan Vladušić - Mi, izbrisaniIme Slobodana Vladušića, rođenog 1973. u Subotici, kritičara, urednika, člana NIN-ovog žirija za roman godine, a trenutno docenta na  na Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu i glavnog urednika Letopisa Matice srpske, je već dugo sinonim za originalnost i promišljenost u sagledavanju aktulene i nešto starije srpske književnosti, ali je tek kao pisac Vladušić pokazao koliko ume da iznenadi. Njegov prvi roman “Forward” (Stubovi kulture, 2009.) je pobrao prestižna priznanja (književna stipendija Borislav Pekić, nagrada Zlatni suncokret), ali mnogo važnije od toga, bio neočekivani eksperiment, ni nalik ičemu što smo do tada mogli da čitamo na srpskom jeziku. Stavljajući u prvi plan inteligentnu kameru koja snima rijaliti program u Rumuniji, kombinujući moderne tehnologije, SF, detektivsku priču i rafiniranu fantazmagoriju, Vladušić je uistinu pomerio granice ovdašnje pisane reči. Postavljajući i samom sebi težak zadatak da nadmaši prvenac, u romanu “Mi, izbrisani”, Vladušić se premešta iz inostranstva na domaći teren, neimenovani grad u kojem je lako prepoznati piščev rođeni, ali istovremeno i u bezgranične prostore virtuelnog, u “second life” svet koji preti da u svim pogledima nadmaši onaj “stvarni”, prepliće se i integriše sa njim na načine od kojih neki tek treba da budu ostvareni, čime se očigledno ovo delo svrstava u žanr naučne fantastike. Ali kao što su to pokazali Margare Etvud i Ursula Legvin ili nekad Orvel i Haksli, SF može biti samo sredstvo da se naglase određene ideje, da se pomeranjem stvarnosti korak dalje podcrta već postojeće stanje, i to važi i za Vladušića. Cela ta apsurdistička predstava koju on postavlja pred čitaoca je sasvim moguća, a Facebook ne mora samo biti mesto za slatke mace, srednjoškolske drugare i lascivne fotografije. On može biti nešto mnogo zlokobnije. Na profilu Anđela Frojnda, nalaze se priče, istinite koliko i bilo šta drugo na mreži, priče jezive i opominjuće, a na nama, junaku i čitaocu podjednako, je da otkrijemo istinu, ako ona uopšte postoji. Ova igra, video igra kako kaže podnaslov romana, se ne završava u hard copy-ju, odnosno na stranicama hartije proizvedene u skladu sa normama očuvanja životne sredine. Ne, ona će se igrati I dalje, i iako autor naglašava da se roman može čitati sam za sebe, izvesno je da će mnoštvo zaintrigiranih odvojiti koji minut (ili sat) surfovanja da svako malo čekiraju oficijelni piščev sajt www.slobodanvladusic.net, i dopune slagalicu ovog romana nekim novim detaljem odnosno downloadable sadržajem koji će se tamo pojavljivati tokom cele godine od izlaska romana.  Autor je takođe, bio vrlo eksplicitan kada je u pitanju žanrovsko i poetsko određenje svog romana, i budući da mu nisu dovoljni postojeće odrednice, izmišlja sasvim novu – sajber misticizam. Biće vrlo zanimljivo pratiti šta će se sa ovim prisupom dešavati kasnije, jer na neki način, Vladušić čak ima i preteču, naravno, jednog od najvećih eksperimentatora naše pa i svetske književnosti, Milorada Pavića, koji je prve korake u ingeraciji interneta i novih tehnologija sa književnošću pravio u ranim, divljim danima mreže. Ali, ako smemo da ga svrstamo u neverovatno raznovrstan korpus srpske fantastike, naročito njene aktuelne kreativne eksplozije, onda Vladušić svakako pomera lestvicu dalje i više, dajući težak domaći zadatak onima koji bi da ga slede. 

 

 

/* */