Slobodan Nenin ISUS BEZ LICA (1998)

ISUS BEZ LICA, Slobodan Nenin

(Panonija, Novi Sad, 1998)

Piše: Ilija Bakić

MIT O REČI – EZOTERIJSKI TRILER

Već svojim prvim, dvotomnim romanom “Bagrem i čuvarkuća” (1994), specifičnom mešavinom fantastike (glavnotokovskih i epske) i alegorija u dalekoistočnom miljeu, Slobodan Nenin (1950) predstavio se kao nesvakidašnja pojava na ovdašnjoj književnoj sceni. “Isus bez lica” je roman koji razvija neke od prvobitnih piščevih interesovanja – u pitanju je varijacija teme o putevima moći i pojedincu u velikim društvenim pokretima. Kao osnovni kostur priče ovog puta otkriva se famozna, zavodljiva i mitologizovana teorija zavere dignuta na sveistorijski nivo i spuštena u dubine, sve do samog temelja, borbe Dobra i Zla na početku ljudske civilizacije.

Kroz godine i vekove sukob se rasplamsava, produbljuje a odnosi komplikuju i prepliću da bi, u doba sadašnje, situacija na frontu bila više nego konfuzna tako da se ne zna ko je na čijoj strani (a umešane su i potpuno nove grupe sa sopstvenim, posebnim ciljevima). Na ovu matricu Nenin nanosi slojeve magijskih, ezoterijskih učenja blisko i daleko istočnih sekti i religija što usložnjava i zapliće priču u zanimljivu i intrigantnu celinu. Stoga će tibetanska mistika urasti u sumersku i onu gnostičkih sekti, da bi se nadovezala na Templare i sadašnje teorije o kraju istorije, svetsku vladu u senci i mračnog ideologa budućnosti Bžežinskog.

Eseni, Hašaimi, Naaseni, Tajni red Potkivača, škole borilačkih veština, Patriotska škola kraljice Elizabete, Jerusalimsko kraljevstvo, Mudraci Ćutljivci, Sionski Priorat, Bodisatva i apostol Pavle samo su neki od repera oko kojih menadriraju linije romana. Na njih se slažu učenja o reinkarnaciji, preporođeni koji su se setili ranijih života, izabrani Kota zadužen da uništava Zlo, oni koji gomilaju zlo da bi što pre nastupio Strašni sud, ikona Isusa bez lica u Manastiru zadatih veština u Potkajnici, nebrojane aluzije na hrišćansku i budističku religiju (Nenin je vanredni poznavalac potonje), da bi se sve ugradilo u vrtoglavu i razgaljujuću igrariju duha koja pleni smelošću spekulacija proizašlih iz širine pogleda na tokove istorija različitih kultura. U ovako konstituisanom svetu, koji je nova etapa u borbi za dostizanje Mira Božijeg odnosno Strašnog suda i krucijalnih dilema o (ne)izbežnom grehu, žrtvovanju spasenja ili sebe, večan je samo mit o Reči, knjizi u kojoj je sve prošlo i buduće zapisano. Zato pojava knjige “Buket laži” uzburkava duhove protivnika i otvara novu epizodu-operaciju u starom ratu. Priče u “Buketu laži” varijacije su mitova o izabranom narodu, jabuci greha, putu u obećanu zemlju, degeneraciji svetih učenja. I pisac te knjige, lutkar, Crni Buda, izabranik mudraca Velike radionice, susreće čudne, sebi ravne prilike – tajnog vladara sveta, arheologa koji pijan govori srpski, jezik koji ne zna (ali zna da čita sumersko klinasto pismo jer je na – srpskom!), zbunjenog pukovnika-pijuna moćnih organizacija… Konačni rasplet, s ubistvima i cirkuskom predstavom kao oličenjem igre i veštine, kako i priliči špijunskim trilerima, donosi delimično rezrešenje jedne bitke dok velike tajne ostaju obavijene velovima zavere.

Ambiciozno postavljenu i građenu priču pisac dovodi do kraja uspevajući da izbegne preglomazna objašnjenja koja umrtvljuju radnju i nalazeći mesta za slikanje pojedinca usred tih istorijskih pokreta moći. Magiju priče produbljuju preklapanja, nadovezivanja i citiranja priča iz “Buketa laži” i događaja iz “Isusa bez lica” po ugledu na Borhesovu pseudo-dokumentarnost. I samo ime Velike radionice u kojoj se čuvaju sva znanja podsetiće na Borhesa jer ovu vrhovnu tibetansku tajnu zovu i “Bibloteka” ali i “Čekaonica” što asocira na drugog velikana, Franca Kafku. Ispisujući priču o globalnoj zaveri u kojoj se mešaju kulture i troše životi pijuna, Nenin se takođe pridružio jednoj zaveri, onoj pisane umetničke reči koja gradi drugojačije, paralelne svetove.

 

/* */