Slobodan Ivkov: NA GRANICI KNJIGE

NA GRANICI KNJIGE, Slobodan Ivkov

(Samy M, Beograd, 1994)

 

 

Piše: Ilija Bakić

GRUMEN GORČINE U OSMEHU

 

      1. i dalje ću se baviti kratkom pričom
      2. neću pisati romane
      3. šta god budem pisao, trudiću se da odiše ironijom, i, ako uspem, da bude duhovito, „iščašeno“, ili bar zabavno za  čitaoca


Ovako Slobodan Ivkov, umetnik koji se, između ostalog, bavi i grafičkim dizajnom, stripom, kao scenarista i crtač, karikaturom (1983.g. objavio je knjigu karikatura „Zid“), fotografijom, u pogovoru svoje prve SF knjige-zbike priča, definiše nameru, odnosno predočava čitaocima svoj program daljeg bavljenja SF-om. Ovaj manifest ocrtava istovremeno i ono što je autor i do sada radio na ovom polju a što je (delimično) sakupljeno između korica na kojima je čudan naslov: „Na granici knjige“, koga Ivkov objašnjava kao pobunu protiv birokratije UNESCO-a po kome se knjigom smatra samo izdanje sa više od 48 stranica.

Zbirku otvara minijatura „Svečano otvaranje“ (o svetskom prvenstvu u ratnim igrama 2084.g. u kojima hrabri Jugosloveni trijumfuju) i u kojoj su sadržane bitne karakteristike Ivkovljevog stila: postojanje globalno groteskne situacije i njeno podcrtavanje britkim, razgaljujućim dijalozima konkretnih junaka (često izdvojenim u kratke epizode) što, sveukupno, veoma dobro funkcioniše. Po ovom principu izgrađene su i ’priča-reka’ (aluzija na ’roman reku’) „Atomi, svuda oko nas“ (kao vesela verzija atomske apokalipse) te priča „O napredovanju privrede, uopšte“ (inspirisana neuništivom birokratijom); visoka vrednost ove priče potvrđena je Nagradom „Lazar Komarčić“ za najbolju jugoslovensku kratku SF priču objavljenu u 1989-1990. godinama.

Dve priče Ivkov uokviruje u epistolarnu (u starijem SF često korišćenu) formu. „Pismo za ko zna gde“ je prepiska nesretnog autora koji pokušava da dobije svoj honorar, dok je priča „Oni su tu, sigurno“ ispovest paranoika koji svet oslobađa Posmatrača (čiji mozgovi nemaju vijuge). I ove priče, svojevrsne varijacije znanih žanrovskih tema, izmamiće čitaocu osmeh iza koga stoji tvrdi grumen gorčine.

Završni segment zbirke, priča „Letnji memento“ izdvaja se od svojih prethodnica ’ozbiljnošću’. I ovde je istražena jedna od velikih SF tema – kontakt sa vanzemaljcima. U njenom prvom delu autor maniristički gradi upečatljivu atmosferu punu lirizma ali završni je deo (u kome dečak, koga su vanzemaljci uhvatili i podvrgli ispitivanjima, odrasta sa svim psihofizičkim promenama u sebi koje je susret ostavio), na žalost, suviše štur te ne uspeva da iskoristi sve što bavljenje produženim posledicama kontakta nudi. Ali, kako Ivkov, u svom „demistifikujućem“ i na momante polemičkom Pogovoru, kaže, on u pričama voli strast kao rezultat bljeska zanosa (inspiracije!) u kome delo nastaje. Duža forma nosi svojevrsno razvodnjavanje esencije na koje on, za sada a i ubuduće, ne pristaje.

Ivkov je jedan od retkih domaćih SF autora koji neguje humorno-ironijski pristup žanru (i u svetskim razmerama ovakav pristup je redak; možda zato što je teži i zahtevniji od ozbiljnosti koja se podrazumeva). Utolika je veća šteta što je trebalo čekati punih 12 godina (od nastanka i objavljivanja prve priče) da autor (upotrebimo u poslednje vreme čest izraz) ’oknjiži’ svoje radove. Dokaz je to već znanog marginalnog položaja koji je SF-u nametnut nezavisno od kvaliteta knjiga iz žanra. Mnogi autori upravo iz tog razloga pre ili kasnije gube strpljenje i prestaju da se bave SF-om koji nudi slabe perspektive i po pitanju objavljivanja knjiga i onim drugom, odraženom ako ne u novcu a ono bar u širem priznanju rada i njegove vrednosti. Zbog svega toga, svaka domaća SF knjiga važan je događaj. U ovom slučaju nadamo se da će njeno pojavljivanje povoljno uticati na autora (te ga naterati da pisanju posveti više vremena). Takođe se nadamo da će i izdavač nastaviti sa hrabrim potezima (kakav je bio objavljjivanje ove knjige) i u svoj izdavački program uvrstiti još neko domaće SF delo.

Vratimo se, na kraju, citiranom manifestu i obećanoj zabavi, podsećajući šta je o zabavi napisao veliki cinik Emrouz Birs u „Đavolovom rečniku“: „Zabava, im. Bilo koja vrsta razonode čije posledice ne uključuju smrt od potištenosti.“

(1995)

 

/* */