Saša Radonjić SEVERNO OD ROMANA (2002)

SEVERNO OD ROMANA, Saša Radonjić

(Izdavačka manufaktura autora, Novi Sad, 2002)

Piše: Ilija Bakić

OD I DO ROMANA

Dosadašnja prozna produkcija Saše Radonjića (1964) bila je ‘pod zaštitnim znakom’ romana, dok su priča ostajale ‘razbacane’ po periodici. Knjiga “Severno od romana”, otuda se, na prvi pogled može činiti kao način da se autor ‘oduži’ kraćoj proznoj formi. Međutim, kako dosadašnje iskustvo u iščitavanju njegovih knjiga uči, Radonjić ne poseže za lakim, brzim i jednosmislenim rešenjima. Otuda se naslov nove knjige može čitati kao domišljata sintagma ali se asocijacija-parafraza na Bibliju neminovno mora uzeti detaljnije ‘u razmatranje’. Ako su Adam i Eva, zbog greha svog, proterani istočno od Raja, u svet muka i patnji, šta bi bilo severno od romana, rajske pripovedačke kategorije, toliko hvaljene (i poricane) u veku koji ostavismo za sobom? Jesu li priče svet u kome se pisac i čitalac zlopate? I dalje, nisu li zemlje ‘istočno’ i ‘severno’ one prolazne stanice-čekaonice za večito blaženstvo?

Radonjićevi heroji iz šest priča (i jednog dodatka) definitivno su oni koji čekaju na peronima stanica za večnost. Svaki, na ovaj ili onaj način, traje u bizarno skučenim životima (dugim tek koliko to škrti autor dozvoli-napiše) i nada se da će ovozemaljske muke njegove biti nagrađene pojedinačno neponovljivo-jedinstvenim unikatnim blaženstvom sumnjive vrednosti. Stepen neobičnosti ine egzistencije ima odgovarajući ekvavalent u počasti kojom je ‘nagrađen’: od samospoznaje grešnog mokrenja po knjigama (kao oličenja životnog opredeljenja bibliotekara), otkrivanja ‘pravog’ autorstva na krimi priči (!) i/ili romanu, novog prepoznavanja u (ne)očekivanom susretu sa Kublaj Kanom ili slučajnom, neskrivljenom apokalipsom, otkrovenja ustrojstva sveta usred bekstva u sigurnost i to liftom do, konačno, učenja da je odbrana od prolaznog u njegovom kanalisanju u živu sliku goblena. Bizarnost dodatno povećava pojava pisaca koji, u pričama, pišu priče i roman što usložnjava/relativizuje odavno uzdrmane ravni realnosti (dodajući na fikciju fikciju odnosno na kvazi realno novi sloj kvazi realnog). U jednom slučaju (priča Begunac), pak, nailazimo i na dvostruki iskorak u stranu: fantastičko finale biva, u dijalogu pripovedača i slušaoca, potvrđen a odmah zatim (zašto ne?) i odbačen. Tako se linije pripovedanja krive u krug koji se vraća na svoj početak, po ‘uzoru’ zmije što ujeda svoj rep; odricanje od (pravo)linijsko jednosmernog toka događanja potvrđuje zaludnost nade da će se sudbina razrešiti dramatičnim potezom.

Radonjić gradi svoje priče odmerenim, sugestivnim rečenicama u kojima se prepoznaje nerv pesnika sposobnog da gradi slike lišene patetike i samodovoljnih preterivanja, što rezultira preciznim i čitljivim prozama intrigantnih zapleta. U konačnom sagledavanju priče iz ove knjige sklapaju se u celinu koja se, možda, ne može označiti kao roman ali svakako nije tek puki zbir priča sapetih između korice. Otuda bi se moglo reći da su pred čitaocem razotkrivene varijacije na teme (ne)ispunjenja želja i (ne)očekivanog otvaranja/zatvaranja životnih dilema što, u konačnom, može biti i razrešenje samog naslova knjige – severno od romana jesu priče koje čine roman.

 

/* */