Rej Bredberi – SREBRNI SKAKAVCI

(Epoha, Zagreb, 1959)

Piše: Ilija Bakić

NEKI DRUGAČIJI MARS

Rej Bredberi - Srebrni skakavci

Rej Bredberi – Srebrni skakavci

Rej Bredberi (1920-2012), autor više od 500 priča koje je počeo da objavljuje  od kraja 1930-tih sve do pozne starosti, nesporni je klasik bar dva literarna žanra – naučne fantastike i horora (u svojoj je dugoj karijeri pisao i krimiće, “čistu” fantastiku ali i dokumentarističke priče). Bez formalnog akademskog obrazovanja, Bredberi se samopodučavao u biblioteci čitanjem raznovrsne literature, od klasika do šund-palpa. U prvim radovima oponašao je E.A. Poa i E.R. Barouza (posebno ga je oduševio roman “Gospodari rata sa Marsa” iz serije “Džon Karter sa Marsa” pa je napisao i njegov nastavak). Elementi naučne fantastike u njegovim pričama bili su “tanki” što znači da nije bilo ni tipične žanrovske ikonografiji niti nečega što bi ličilo na naučničke termine; pisac se nije ni trudio da stvori „naučnu“ atmosferu već je insistirao na zapletu i ljudskim reakcijama. Takve priče nisu imale preveliku prođu kod urednika u godinama oko i posle II svetskog rata, što je mladog pisca nateralo da se okrene hororu kao fantastičkom žanru koji odgovara njegovom umetničkom nervu. Vrlo brzo Bredberi biva priznat za uspešnog autora na ovom polju tako da uporedo razvija karijere u oba žanra sa njihovim čestim preplitanjima, što je iritiralo žanrovske čistunce. Prva Bredberijeva knjiga objavljena je 1950.g. pod naslovom “Marsovske hronike”; ista knjiga, izmenjena i skraćena sledeće godine se pojavljuje u Engleskoj pod imenom “Srebrni skakavci”. Slede “Ilustrovani čovek” (1951), “Farenhajt 451” (1953), “Oktobarska zemlja” (1956), “Maslačkovo vino” (1957), “Dan kada je zauvek padala kiša” (1959), “R je za raketu” (1960), “Nešto zlo nam se prikrada” (1962), “Jesenji ljudi” (1965), “S je za svemir” (1966), “Sutra u ponoć” (1966), “Opevam telesni elektricitet” (1969, naslov je dat po pesmi Volta Vitmena), “Ukleti kompjuter i androidski papa” (1981), “Zbogom leto” (2006, svojevrsni nastavak “Maslačkovog vina”) i druge. Bredberi je pisao drame (u jednoj je nastavio roman “Farenhajt 451”), poeziju, eseje, filmske scenarije (za “Mobi Dika” sa Džonom Hjustonom), scenarije za radio i TV programe (serija “Pozorište Reja Bredberija” pobrala je brojne nagrade). Zapažena mu je i trilogija krimi romana “Smrt je usamljena rabota” (1985), “Groblje za ludake” (1990) i  “Ubijmo svi Konstancu” (2002).

Kritičarima koji su tvrdili da je pisac naučne fantastike ili “nadrealista srednjeg (američkog) zapada” Bredberi je odgovarao da je jedino naučnofantastično delo koje je napisao roman “Farenhajt 451” pošto naučna fantastika opisuje realno i moguće dok fantastika opisuje nerealno. “Marsovske hronike” po njemu nisu naučna fantastika jer ono što je opisano u knjizi ne može se desiti; zato će ta knjiga dugo opstati jer ima snagu mitova kakvu imaju i grčki mitovi. Naravno, Bredberijevi stavovi nisu ni onda ni sada obavezivali tumače njegovog dela. “Marsovske hronike” su nastale po ideji jednog urednika kome se Bredberi požalio da ne može prodati knjigu priča jer svi traže romane. Urednik mu je predložio da poveže priče pa je Bredberi spojio niz već objavljenih priča koje se dešavaju na Marsu ili su vezane za njega; nekoliko priča je dopisano kako bi spojile postojeće priče i stvorile utisak kakve-takve celine (sličan “recept” primenio je i u knjizi “Ilustrovani čovek”). “Srebrni skakavci” (u bivšoj Jugoslaviji objavila ih je “Epoha” Zagreb, 1959.) razlikuju se od originala jer im “nedostaje” par priča a jedna je dodata (“Vatreni baloni” sa religijskom osnovom). U kasnijim reizdanjima broj priča je varirao pošto je Bredberi nastavio da piše “marsovske priče” tako da neka poznija izdanja čini gotovo 50 priča.

Vreme dešavanja priča određeno je od 1999. do 2026. godine a Mars na kome se dešavaju nije onaj realni već sasvim pogodbeni – gravitacija je zemaljska, ima vazduha, u kanalima ima vode, svuda postoje prastari napušteni gradovi mada ima i živih Marsovaca skrivenih u planinama, njihove moći su velike a najvažnija su telepatija i menjanje oblika. Osim vanzemaljaca u tradicionalni naučnofantastični arsenal knjige spadaju rakete (državne i privatne) kojima ljudi (masovno ili porodično) vrlo brzo stižu na Mars. Posle tri neuspele ekspedicije Zemljani ipak uspevaju da se nasele i žive relativno mirno gradeći naselja nalik malim gradovima s početka XX veka od materijala dovezenog sa Zemlje. Odnos prema domorocima varira od miroljubivog do neprijateljskog. Sveštenici sa Zemlje pokušavaju da oslobode Marsovce greha. Ljudi nalaze bizarne načine da nadoknade emotivne gubitke, da se osvete zemaljskoj tiraniji… Onda na Zemlji izbija atomski rat i svi se vraćaju “kući” da bi, na kraju, na Mars stigle porodice ljudi namernih da na njemu zauvek ostanu postajući nova vrsta – “zemljomarsovci”.

Sve priče krasi lakoća pripovedanja, plemenita atmosfera “običnog života” sa čestim horor epilozima, ubedljivost vizija, domišljatost, vešto kanalisanje tenzija, lirski ton koji često i lako postaje “presladak”. Proteklo vreme nije previše naudilo ovom delu koje svakako ostaje jedan od repera u posleratnom razvoju naučne fantastike.

(“Dnevnik”, 2016.)

/* */