Ratko R. Radunović MI NISMO BOLESNI (2004)

MI NISMO BOLESNI, Ratko R. Radunović

(Narodna knjiga, 2004)

 

Piše: Dejan Ognjanović

Sa kratkom prozom Ratka R. Radunovića čitalac dovoljno otvorenog i istraživačkog duha mogao se do sada sresti jedino na stranicama magazina Znak Sagite, specijalizovanog za naučnu fantastiku, fentezi i horor. Pored dve objavljene priče (”Hidrogenska sahrana”, ZS-10, i ”Trivijalne stvari”, ZS-11), zapažen trag na domaćoj žanrovskoj sceni ostavio je i odličnim plasmanima na konkursima za kratku priču i novelu u organizaciji istog časopisa. Brzo se nametnuo kao svetla tačka u tamnom vilajetu domaće fantastike, pokazavši se kao pisac velike erudicije, izraženog smisla za baratanje žanrovima, sa jakim osećajem za detalj i dijalog.

Suprotno predrasudama koje o žanrovskom getu vladaju iz perspektive ”oficijelne”, mejnstrim kritike, dobro pisanje u njemu nije retkost. Ono, međutim, po čemu se Radunović smesta istakao čak i u poređenju sa kolegama po žanru (i kvalitetu) kakvi su, recimo, Oto Oltvanji, Aleksandar Marković ili Ivan Nešić, jeste pre svega izuzetna energija kojom je nabijena svaka njegova rečenica, kao i vrcavost zločesto-subverzivnog duha što natapa nadahnuto mračne vizije. Snaga vere i totalna posvećenost pisanoj reči ulozi su koji se vraćaju s kamatom u pasusima isklesanim kao da od njih život zavisi. Što je verovatno i tačno. Nasuprot piscima-vikendašima, udobno socijalizovanim svakodnevnom čamotinjom na relaciji posao-porodica-posao (”breeders”, odnosno ”rasplod”, kako ih je nazvao Tomas Ligoti, meštar moderne art-horor proze), Radunović je (poput Ligotija) autentični autsajder. Dakle, rođeni pisac.

U kratkoj biografskoj crtici u Znaku Sagite 10 navodi se da ovaj pisac u svojoj sobi drži preko pet hiljada knjiga, kao i da je bio višegodišnji filmski kritičar i esejista u brojnim crnogorskim časopisima. Ova dva podatka su ujedno sve što o njemu treba znati, a što je ionako više nego očito u njegovom pisanju: bogata erudicija u kojoj je destilovano ono najbolje iz stotina pročitanih krimića, vesterna, horora i SF-a, i veliko filmofilsko znanje primenjeno u krajnje dinamičnoj i vizuelnoj prozi. Posebnu draž, i kvalitet, treba podjednako tražiti i u Radunovićevoj izvan-žanrovskoj upućenosti, jer intelektualna dimenzija njegove proze (nenametljiva, ali itekako prisutna) svoje korene ima u istorijskim, filozofskim i religioznim pitanjima koja su u pozadini njegovih naizgled ”pulp” zapleta.

Ako bi trebalo tražiti neke nedostatke Radunovićevog prosedea – uz podsećanje da se radi o mladom autoru (r. 1976.) koji nam se predstavio sa tek nekolicinom svojih radova – najupadljiviji bi bio izvestan gubitak daha u završnicama priča. Reklo bi se da iz jednog od glavnih njegovih kvaliteta ujedno proishodi i najveći nedostatak: naime, živahnost i tečnost te proze razliva se nadahnutim i otkačenim konceptima nesputano i bez pardona, sve dok živost ne presahne a pisac kao da se umori od lude vožnje, i onda prosto okonča priču na način koji bude znatno slabiji od potencijala izraženih u početku. Stiče se utisak da se kraj prosto – desio, iznenadivši time i samog pisca, umesto da ga je ovaj, sledeći oca svekolike žanrovske proze, E.A. Poa, imao na umu od samog početka, organizujući čitav zaplet tako da neumitno vodi ka njemu. Izvestan nivo neizbrušenosti i nepotpunosti, koji ume da naruši potpuni užitak u njegovom pisanju, možda je svedočanstvo da je Radunović preozbiljno shvatio repliku koju Vilijam Li (alter-ego Vilijema Barouza) izgovara u Kronenbergovom filmu Goli ručak (1992): ”Rewriting is lying!” Ali ponovno prolaženje kroz svoj rukopis i njegova redakcija nisu laganje – uostalom, i sam Barouz ih je pomno praktikovao.

Mi nismo bolesni je prvi objavljeni roman Ratka Radunovića, i u njemu sve njegove vrline, ali i mane, dolaze do još jačeg izražaja.

Bezrezervna naklonjenost autsajderima očita je u nadasve ubedljivom mizanscenu samodefinisanog mikrokosmosa trojice zanesenih filmofila koji se pred malograđanštinom, primitivizmom i beznađem na ovim prostorima sklanjaju u čarobniji i čistiji svet filma. U svom video-klubu oni stvaraju paralelni univerzum gde je sama egzistencija definisana referencama na kultna žanrovska ostvarenja: to poprima tako izražene razmere da svaki gest, svaka reč, svaki izraz lica postaju tek refleksija adekvatnog pandana u nekom od omiljenih im filmova. Već na prvoj stranici romana nalazimo rečenicu: ”Tako je, još sam pomislio u sebi, i istovremeno zamislio kako joj zatim skačem na taj isti vrat i pijem krv kao Dikon Frost policajcu Krigeru u Noringtonovom filmu pod imenom Blejd; krv bi joj u vodoskocima liptala iz vrata kao u bilo kojem ultra-dobrom Fulćijevom filmu (oksimoron – pošto Fulći nema nijedan ultra-dobar film, liptanje bih volio da liči na bilo koje liptanje iz njegove Kuće pokraj groblja).”

Tako se samodovoljnost gotovo-autističnog sveta junaka ovog romana pretapa u hermetičnost štiva za čitaoca neupućenog u njihove interne reference, što dakako implicira da je roman sebično napisan samo za sebe, i sebi slične, dok će neiniciran čitalac u dobroj meri ostati po strani. Zaista je malo verovatno da će prosečan konzument izdanja Narodne Knjige, recimo, shvatiti aluziju na italijanskog horor-režisera Lučija Fulčija, a kamo li da će u svoje filmofilsko iskustvo ubrajati naslov kakav je gorepomenuti splater. U tom smislu, Radunovićev ekskluzivizam može biti mač sa dve oštrice, koji će od njegovog prvenca otuđiti jedan broj potencijalnih čitalaca, ali čini se da pisac svesno konstruiše svoj svet po principu ”mnogo zvanih, malo odabranih”. Činjenica da je ovakav (o)kultistički koncept proguran u izdanju velike i prestižne izdavačke kuće daje mu posebnu draž subverzije, kao jedno veliko ”Fuck you!” upućeno svima čiji su životi omeđeni granicama mejnstrima (kako književnog tako i filmskog).

”Normalan svet” je fraza koju bi narator ovog romana upotrebio samo u najpežorativnijem smislu, te je stoga i odmak od onoga što se pod njime podrazumeva sasvim razumljiv. Trojica drugara, naime, odluče da napreduju stepen više, i od filmofila postanu filmadžije: njihovo prvo ostvarenje je, sasvim predvidivo – slasher. Za neupućene u finese žanrovskih i pod-žanrovskih podela unutar B-filma, radi se o vrsti horora kakve je inicirala Karpenterova Noć veštica, u kojima psihopata i/ili monstrum (često pod maskom) masakrira tinejdžere i omladinu (pretežno ženskog pola). Sasvim adekvatno, i naslovna strana ove knjige dizajnirana je po uzoru na plakat Karpenterovog filma. Problemi nastaju kada se planirani slasher zapravo pretvori u snuff (vrsta filma koji dokumentuje autentično ubistvo)! Filmadžije počinju da za ”glumce” uzimaju antipatične im osobe (što nije tako teško, budući da se makrokosmos sačinjen od ostatka sveta uglavnom i sastoji od takvih), i da ih kolju pred kamerama. Kao da ovaj preokret nije dovoljan, pred kraj romana trojici trboseka se pridruži i vanzemaljac čiji se NLO srušio u obližnje jezero.

Reč ”problemi”, na žalost, manje se odnosi na situacije u kojima se nalaze likovi, a više na sam roman, koji upravo od opisanih momenata počinje da pada i postaje sve slabiji, neubedljiviji i tanji. Čudno je da je Radunović, inače odlično žanrovski potkovan, mogao da sebi dozvoli tako proizvoljnu strukturu. Njegov roman, na ukupno 175 strana, sastoji se od 125 strana upoznavanja sa likovima, nazorima i ambijentom njihovih pounutarnjenih svetova (ovo je ujedno i najbolji deo knjige), dok pravi zaplet počinje, razvija se i okončava u svega 50 strana preostalih do kraja. Tako, paradoksalno, roman postaje najslabiji onda kada nešto počne da se dešava. Ako Mi nismo bolesni posmatramo kao žanrovski roman, onda je ovakva konstrukcija neoprostiva. Ako mu, pak, prilepimo etiketu postmodernog meta-žanrovskog poigravanja (ili pastiša), činimo mu lošu uslugu, pružajući preveliki alibi za previše proizvoljnosti i nediscipline. Oni se mogu očekivati (mada ne i praštati) kod mejnstrim-autora koji se ponekad upuste u igranje sa žanrom, ali ne i od autentičnog žanrovskog zaluđenika (u najboljem smislu reči) kakav je Ratko Radunović.

Kako inače shvatiti da se najbitniji ženski lik pojavljuje tek na 140-oj strani? Da time počinje ”romansa” koju će tragično okončati alien ex machina, uveden niotkuda na 148-oj strani? Kako to da se u prvom delu romana u najsitnije (i vrlo zabavne) detalje opisuju za zaplet sporedne epizode poput, recimo, kreiranja TV scenografije za jednu političku emisiju, a da kasnije narator (prikazan kao fanatik za sve što je povezano sa NLO-ima i teorijama njima srodnim) preko prisustva vanzemaljskog stvora i razgovora s njim protrčava u nekoliko uopštenih pasusa? Kako shvatiti to da se krvavim pogibijama nebitnih ”likova” uvedenih na toj istoj, ili prethodnoj strani, posvećuje najminucioznija pažnja, a da se preko smrti jednog od trojice glavnih junaka prelazi u rečenici koja glasi: ”Stiven Kemper je izrešetan u toku našeg spašavanja i slobodno mogu navesti da je dragovoljno preminuo za dobru stvar svoje sabraće.” Poslednja trećina romana ostavlja utisak takve zbrzanosti kao da je u njoj iz nejasnog razloga komprimovan sadržaj koji bi, da bi normalno disao i živo se odvijao, zahtevao bar stotinak stranica više no što mu je dato.

Gubitak daha zvuči kao jedino ubedljivo rešenje. Radunović se umorio od sopstvenog čeda u tolikoj meri da i njegove spisateljske moći kapituliraju i predaju se filmofilskim referencama kao zamenama za suvislo opisivanje scene. Tako se jurnjava sa policijom i specijalcima u antiklimaktičnoj ”kulminaciji” romana opisuje najbanalnijim poređenjem: ”Čak smo se domogli kola nakon svega, i u maestralnoj polučasovnoj jurnjavi kroz grad protiv helikoptera i bornih kola, na kojoj bi nam pozavidjeo svaki fan filmova Francuska veza, Bulit, Dva vraga iz Čikaga, Samoubistvo na dužnosti i Žad, izvukli žive glave.” Naracija koja je do tada tekla prirodno i čisto najednom ustupa mesto elipsama, suvoparnim citatima i prepričavanjima lišenim ”soka” životne akcije. Potonji kvalitet narator u ranijim delovima knjige do idolatrijske iznemoglosti veliča u filmovima svojih idola poput Džona Mek Tirnena ali sva ta priča o akciji na kraju ostaje samo – priča, bez opipljive demonstracije. Zato je finalni utisak ravan posmatranju sjajnog akcionog filma u kome je poslednja rolna uništena (ili nije ni snimljena), pa umesto filma posmatramo svega nekoliko sačuvanih fotografija iz te deonice, preko kojih nam glas naratora prepričava šta je sve u scenariju bilo predviđeno da se tu desi.

Sabijena završnica jeste najveći, ali ne i jedini nedostatak na planu strukture romana. Ključni preokret – onaj koji grupicu bezazlenih, asocijalnih filmoljubaca pretvara u bandu koljača što i nakon niza zločina policiji ostaje neuhvatljiva- jednako je loše i neubedljivo izveden kao i onaj naredni, u kome vanzemaljac pada s neba i pridružuje im se. To dovodi ne samo do utiska krajnje proizvoljnosti, već i do žestokih skokova u tonu. Menjanje žanra se, prosto, ne izvodi tako iznebuha, duboko u drugoj polovini, ili čak u poslednjem činu dela. Narator nam na početku kaže da je MekTirnenovog Predatora gledao stotinama puta. Ali zar iz tolikog proučavanja naslova koji iz ”realističke” akcije naglo ali ubedljivo skoči u žanr fantastike i horora pre isteka prve trećine filma ništa nije naučeno o tome kada i kako izvoditi takve skokove? Ako jeste, to se u romanu ne vidi.

Problemi u tonu potiču i iz neujednačene perspektive samog naratora. Potonji je, čini se, u velikoj meri baziran na samom autoru, ali to njegovu priču čini još problematičnijom, budući da joj nedostaje potrebna distanca prema opisanom mikrokosmosu sačinjenom od filmskih aluzija i iluzija. Iako su izraženi stavovi povremeno toliko preterani da snažno zalaze u grotesku, pisac je potpuno poistovećen sa naratorom te ne pokazuje ni trunku ironije u opisivanju njegovog autističnog, eskapističkog sveta. Ovo već zalazi u granice patologije kada protagonista jednako poneseno počne da opisuje masakre u kojima učestvuje sa svom zanesenošću psihopate nesposobnog da razluči razliku između stvarnosti i filma. Tako se, na idejnom planu, roman izmiče iz ruku autora i pretvara se u (nenamernu) osudu onoga što je, čini se, krenuo da afirmiše: magija filma, opisana u najčarobnijim bojama na početku, pred kraj se pretvara u crnu magiju, što nas navodi da se upitamo koliko da verujemo naslovu koji tvrdi da Mi nismo bolesni. Ako ”mi” iz naslova nismo/nisu bolesni, ko onda jeste? Spoljašnji svet, izvan celuloidne čaure? Ako je to trebalo da bude poenta, ona je krajnje nedosledno i neuko izvedena. Utisak koji nakon pročitanog romana ostaje jeste da narator ostaje još dublje izolovan od realnosti, uključujući tu i odgovornost za posledice sopstvenih činova, pa tako jedina pouka koja se iz ovakve priče može poneti glasi: ”Deco, ne pokušavajte ovo kod kuće.”

Idejnu zbrkanost potcrtava i neumerena upotreba citata. Ako na trenutak ostavimo po strani činjenicu da brojna pozivanja na ovu ili onu situaciju ili dijalog iz određenog filma deluju nepotrebno, usiljeno i čak razmetljivo, šta tek onda reći o dugačkim citatima koji otvaraju i zatvaraju delo? Mi nismo bolesni je iz nekog razloga započet sa čak tri strane tuđih izjava, eklektičkih kako po izboru imena (H.Dž. Vels, E. fon Deniken, Stiven King, Hauard Hoks, Umberto Eko.) tako i po njihovoj sadržini. Ne postoji ni najmanji zajednički imenitelj između citiranih odlomaka, te se čini da je doza razmetljivosti bila primarni motiv za njihovo uključivanje. Takav ”prolog” ništa zapravo ne najavljuje, sem principa proizvoljnosti kao rukovodećeg u izgradnji ostatka dela. Ovaj nedostatak je još upečatljiviji na kraju, gde autor umesto svojih reči odlučuje da izjavom Filipa K. Dika zaključi roman. Dugački citat iz knjige Dikovih intervjua govori o njegovoj dugotrajnoj sumnji da je univerzum drastično različit od njegovog (Dikovog) bića, i konačnom prihvatanju da je univerzum ”prijateljski naklonjen” i da se Dik nimalo ne razlikuje od njega. Na koji način ovaj stav poentira poslednje reči ”prijateljskog” naratora, duboko u sopstvenim deluzijama (koje uključuju i scenario posvećen Majklu Majersu, koljaču iz Noći veštica) ostaje nam da nagađamo.

Gore navedeni nedostaci suviše su veliki, i suviše odgovorni za frustrirajući osećaj gorčine koji nakon pročitanog romana ostaje, a da bi se olako prevideli ili oprostili – naročito u kontekstu nezanemarljivih kvaliteta prisutnih tokom najvećeg dela romana. Tomas Ligoti, u jednom nedavnom intervjuu, kaže: ”Ljudi će prihvatiti loše završenu horor priču. To isto neće prihvatiti u horor romanu. Ne nakon tolikih stotina pročitanih stranica.” Radunović, tako vešt u svojim kratkim pričama (gde su manjkavosti zapleta, odnosno raspleta oprostivije, jer su zabašurene snažnom ekspresivnošću u gradnji atmosfere i likova), u svom prvom romanu pokazuje da nije bio sposoban da se adekvatno izbori sa zahtevima dugačke prozne forme. Njegovi pokušaji zaobilaženja tih zahteva samo naglašavaju nemoć da se nedovoljan trud u redigovanju sopstvenih kratkih priča (nedostatak tamo uglavnom iskupljen moćnim vizijama, originalnim premisama i autoritativnim tonom) prokrijumčari sa jednakim uspehom i u romanu. Avaj, ono što je funkcionisalo u kratkom, nedovoljno je za celovečernji film.

Začuđujuće je da su recenzenti i urednici Narodne knjige, poznati po visokim formalnim kriterijumima, bez ikakvih sugestija i intervencija propustili kroz šake ovaj nesumnjivo vredan, ali umnogome manjkav roman. On svojom originalnošću, smelim nazorima i zajedljivom duhovitošću nesumnjivo predstavlja dašak svežine u domaćoj prozi, ali ga nedorađenosti koje su prvo autor a potom i urednik propustili da uoče i isprave sprečavaju da dosegne sfere koje bi, sa takvim intervencijama, lako mogao. Umesto potresnog svedočanstva o čitavoj jednoj generaciji koja je svoje najbolje godine bila primorana da provede u tragičnim neuslovima, i da opstane jedino pomoću raznih oblika eskapizma, među kojima je onaj knjiški i filmofilski još i najbenigniji (i najređi), dobili smo roman koji je simptom tog stanja, odnosno eskapizam per se, napisan u cilju očuvanja sopstvenog razuma, i za zabavu nekolicine istomišljenika u sličnom egzistencijalnom ćorsokaku. Oni ostali ga neće ni primetiti, ni shvatiti.

Ratko Radunović, uprkos svemu gore izrečenom, ostaje ime koje obećava i na čije naredne radove možemo s nestrpljenjem čekati, između ostalog i zato što njegovi nedostaci nisu ništa što Majkl Majers, ili barem dobar urednik, ne bi mogli srediti.

 

Ovaj prikaz nagrađen je I nagradom (ravnopravno podeljenom između tri autora) na konkursu za književnu kritiku časopisa GRADINA.

Prikaz objavljen u časopisu Gradina (Niš, br. 7, 2005, str. 243-249).

 

/* */