Radovan M. Janković KOSMIČKA PAUZA (1999)

KOSMIČKA PAUZA, Radovan M. Janković

(Narodna knjiga, Beograd, 1999)

 

Piše: Ilija Bakić

PAUZA I (NE)RAVNOTEŽA

Uvek je prijatno sresti istomišljenike na neočekivanom mestu. U ovom slučaju reč je o SF romanima domaćih pisaca koji se ne kreću u krugovima “Lazara Komarčića” odnosno blizu njih. Kad, dakle, naiđete na takvu knjigu prvo što, pre čitanja, pomislite je ‘ipak nismo sami’. Kada se ta knjiga pojavi u izdanju renomiranog glavnotokovskog izdavača iznenađenje je za koji stepen veće (mada znamo kako se štampaju knjige kod svih izdavača – principom samo-finansiranja). A kad to i nije tako usamljen slučaj… Dakle, da ne dužim: nekoliko godina unazad “Narodna knjiga” objavljuje domaće SF knjige pod uredničkom palicom Milete Aćimovića Ivkova; do sada su se, po znanju pisca ovih redova, pojavili sledeći romani: “I bogovi umiru” Radovana M. Jankovića 1997, “Gama” Slobodana Đorđevića 1998, “Kosmička pauza” Radovana M. Jankovića 1999, “Orgulje uma” Slobodana Ćurčića i “Knez jesenje kiše” Tome Bruta, oba 2000. godine.

E, nakon iznenađenja sledi čitanje i evo utisaka o jednoj knjizi:

Drugi roman Radovana M. Jankovića (1951) ostaje, kao i prvenac “I bogovi umiru” iz 1997.g, u vodama standardnih, prepoznatljivih SF tema. Glavni junak, Mihailo, opsednut staroegipatskom istorijom biva angažovan od došljaka iz budućnosti da se vrati 12000 godina unazad i uništi pleme moćnih Adona koje se sprema za rat protiv čitavog ljudskog roda (a obzirom da su snažni, svirepi i naoružani puškama, sva je mogućnost da će u svojoj nakani uspeti). Ovaj zadatak može da obavi samo Mihailo jer je u posebnoj, kosmičkoj vezi-paraleli sa Adonima. I avantura počinje…

Naravno, Mihailo je već uspešno svršio svoj posao jer da nije ni on ni bilo ko drugi ne bi bio rođen – to je jedan od paradoksa mnogim SF piscima i čitaocima omiljene (nazovimo je tako) ‘vremenske opere’ (za razliku od ‘svemirske opere’ koja podrazumeva svakojake vratolomije i borbe širom svemira). Nakon što, kako jedino i može biti, zatre Adone, Mihaila i njegovu devojku pozivaju da izmire ljute protivnike u sazvežđu Kajon i tako prekinu dugotrajni rat. Ali, napore mirotvorca sprečava zla kraljica Mo Ra koja otima tek rođenog Mihailovog sina od koga, pošto super tehnologijom učini da on trenutno odraste, stvara moćnog ratnika uverenog da je sin boga Adona a da mu je biološki otac ubica predaka. Dvoboj oca i sina je neminovan…

Janković, kako se iz ovih naznaka da naslutiti, barata arsenalom karakterističnim za doba ‘palp’ SF-a (kada je on duboko ogrezao u paraliteraturu), što a priori nije hendikep, obzirom da svaki šablon (kako to i postmodernistička teorija tumači) sadrži umetničke potencijale koji će biti iskorišćeni ukoliko se autor jasno postavi spram matrice, u smislu njenog poštovanja i menjanja, sve do parodije. U konkretnom slučaju imamo umešno pripremljen zaplet sa, čak, i odstupanjima od standarda (takvo je finale bez totalnog hepi-enda), koji je nudio dosta materijala za ozbiljniju razradu i analize, od odnosa zadatosti i slobode jedinke, tek ovlašno naznačenog, preko potpuno zapostavljenog sukoba oca-majke-sina, do metafizičkog sloja koji podrazumeva lično izmirenje sa božanskim. Autor (o)lako prelazi preko ovih pitanja žureći u priču-akciju koju, potom, usporava suvišnim i ne naročito uspelim opisima i dijalozima, što u konačnom zbiru donosi roman od 300 strana, mada bi bilo bolje da je zgusnut na polovinu tog obima (možda je ovoj raspričanosti kumovalo Jankovićevo iskustvo pisanja kratkih SF priča, koje je objavljivao u Holandiji; posle kratke forme roman se autoru, čini se, otvorio kao polje bez granica što je, međutim, bilo kontra produktivno). “Kosmička pauza” je još jedan primer-potvrda teze da dobar kostur-zaplet nije garant valjane knjige. Mnoštvo je SF pisaca (a sada im se priključio i Janković) previdelo ovu činjenicu i povelo se za varljivošću iskričave avanture, ispisujući knjige pune brzih smena događanja i čudesa koje na kraju, na žalost, ostaju nedovoljno umetničke uverljive.

 

/* */