Radmilo Anđelković i Daniel Reljić GRBOVNIK (2002)

GRBOVNIK, Radmilo Anđelković i Daniel Reljić

(Mono&Manana press, Beograd, 2002)

 

Piše: Ilija Bakić

KROZ PROŠLE I BUDUĆE ISTORIJE

Beletrističke knjige koje pišu dva autora poprilično su retke (možda u skladu sa idejom da je demijurška snaga nedeljiva) a među postojećim delima pisanim u četiri ruke najverovatnije ne postoje ona stvorena od pisaca koje deli više od 30 godina života i, sledstveno tome, ogromna razlika u “književnom iskustvu”; ili, tačnije nisu postojala do pojave romana “Grbovnik” koga su stvorili Radmilo Anđelković (1942), jedan od najznačajnijih domaćih pisaca naučne fantastičke, i Daniel Reljić (1976), koji tek ulazi u svetove literature. Obzirom na pomenute razlike, znatiželjniji čitalac će tokom “ulaženja” u roman neminovno pokušati da otkrije koje pasaže je pisao jedan a koje drugi autor, tragajući za mogućim stilskim i poetičkim razlikama. Oni koji poznaju opus Radmila Anđelkovića mogli bi ovoj listi dodati i pronalaženja linija interesovanja koja je on razvijao u prethodnim romanima i pričama (a njih ima; neminovno je osmehnuti se pred pojavom mitskih vukova kojih se sećamo iz knjige “Sva vučja deca” ili naznakama dešavanja u srednjevekovnoj Raškoj koja postoje i u seriji priča o Rašanima). Najambiciozniji bi, pak, mogli pokušati da spoznaju šta je novog donela ova kolaboracija, odnosno onoga što proizašlog iz direktne komunikacije dva mentalna sklopa i drugačijeg od samostalnih radova.

Osnovna priča romana prati Don Pedra Ohmučevića, admirala španske mornarice iz XVI veka, na njegovom preduzeću koje ima za cilj da se dokaže plemenitost sopstvenog roda a da bi se zadobile beneficije na španskom dvoru. Put će tragaoca i njegove pomagače s obale Jadranskog mora odvesti u Bosnu, južnu Srbiju, Makedoniju i Grčku, sve do Hilandara. To je put preko brda i dolina, kroz gradove, sela, svratišta, kroz Tursko carstvo i pravoslavne manastire, kroz okršaje, dvoboje i zasede. Podneblja, divljina i pitomina, šume, klisure, vremenske prilike i neprilike ravnopravni su učesnici putovanja kao i jahači ili slučajno presretani namernici. Čas nametljiva čas neosetna no uvek prisutna priroda gradi pozornicu za ljudsku dramu ali i sama preuzima odlučujuću ulogu kada joj se prohte.

Poduhvat hrabre i uporne družine nije samo put u daljine već je i čudesni slalom kroz vreme jer se preduzeću, iz svojih razloga, pridružuju ili protive ljudi sposobni da šetaju kroz prošlost i budućnost, da je neprestano ponavljaju ili zaustave u jednom trenu koji se po potrebi ponavlja. Putnici lako prelaze iz epohe u epohu, nazirući ih tek po drugačijoj odeći, uniformama ili po promenama arhitekture. Međutim, kada se sagleda, onoliko koliko je to moguće srednjevekovnim ljudima, opšti okvir tih i takvih lutanja, jasno je da iza svega postoji plan o očuvanju istorije pojedinaca, a preko njih i naroda, pred silama voljnim da te tragove unište ili barem zametnu do neprepoznatljivosti. Snaga velikih naizgled je neizmerna ali joj se suprotstavlja dovitljivost i predanost te je i uspeh, barem u ovom slučaju, izvestan (a preko njega se naziru i sledeće pobede). Istorija se, u ovakvoj postavci, predstavlja kao neprestano previranje sila, interesa i otpora. Nijedan odnos nije zadat i nijedan događaj nema večitu vrednost, njihovi predznaci menjaju se neprestano a tumačenja su, u stvari, prilagođavanja dnevnim potrebama. I kao što su spletke i laži način da se nešto promeni i odbrana od njih podrazumeva iste rabote. Otud je linija koja deli dobro od zla tanana i u sferama ličnog osećaja i odgovornosti.

Sav napor prelaženja prepreka, vidljivih i nevidljivih, odražava se na putnike. Oni zauzimaju, pročišćavaju, utvrđuju ili menjaju stavove dolazeći do granica sopstvene duhovne elastičnosti, preobraćaju se i preobražavaju, odrastaju. Paskal je tvrdio da je putovanje neprestano odvajanje i odbacivanje samog sebe te je stoga jedino pravo putovanje ono unutar sebe. Ljudi koji su krenuli na put, na čelu sa Don Pedrom, i oni što su pristigli na cilj nisu isti, njihove fizionomije su se izmenile ali je mnogo dublja, teža i trajnija promena u njima. To je svojevrsni danak poduhvatu ali i njegova nagrada.

Mnoštvo nivoa koji čine zaplet knjige autori su vešto sklopili postižući da se sve linije razvijaju ravnomerno, da nijedna ne bude pretežna na štetu ostalih. Tako je tekst maksimalno izbalansiran na mikro i makro planovima i neosetno vodi čitaoca kroz avanturu “začinjenu” odmerenim arhaizmima i legendama koje su uvodni tekstovi za svako poglavlje-prigovaranje (da bi se, kasnije, uplele i u sam tok radnje). U konačnom sagledavanju “Grbovnik” se predstavlja kao roman valjane, dobro ispisane, priče te intrigantnih pogleda na sveukupnu istoriju, kako onu koja se desila i tako onu što tek čeka svoje ispunjenje.

 

/* */