Pavle Zelić: POSLEDNJA VELIKA AVANTURA (2009) 2

POSLEDNJA VELIKA AVANTURA, Pavle Zelić

(Matica srpska, Novi Sad, 2009)

 

Piše: Ilija Bakić

USPEŠAN LITERARNI DEBI

Knjiga „Poslednja velika avantura“ Pavla Zelića (1979) pojavila se kao 249 knjiga u renomiranoj ediciji „Biblioteka prva knjiga“ Matice Srpske. Ovaj formalni podatak dovoljan je da skrene pažnju čitalaca jer pojava nekog dela – i to još prvenca – u etabliranoj ediciji kod izdavača sa dugom tradicijom, svakako je znak kvaliteta. Dodatnu ’težinu’ ima i činjenica da su priče Pavla Zelića najčešće (manje ili više) vezane za žanrovsku fantastiku (naučnu fantastiku i horor); imajući u vidu da žanrovska fantastika i dalje nije miljenik etabliranih književnih krugova, objavljivanje ovakve knjige kod izdavača kakav je Matica Srpska svakako je znak da je u pitanju valjana literatura koja je uspela da se izbori sa predrasudama dok je, s druge strane, ova knjiga nesumnjiv dokaz da kuća koja je sinonim književne tradicije prati dešavanja na savremenoj srpskoj književnoj sceni, što služi na čast i njoj i uredništvu edicije.

„Poslednja velika avantura“ je zbirka 13 pretežno kraćih priča mada knjigu završava novela „Meso naše braće“ kao najduža i najambicioznija proza. Ponuđene priče mogu se podeliti prema različitim kriterijumima, od pretežno žanrovskih do tematskih. U nekoliko priča jasno su prisutni elementi horor žanra („Dum dum“, „Udarnica“) odnosno naučne fantastike („Sami“, „Veliko grudvanje“, „Zeleni kukuruzi“, „Državni neprijatelj broj jedan“); pomenuto „Meso naše braće“ čini se da podjednako barata elementima oba žanra, oba su ravnopravna odnosno ni jedan nije ’pretežan’. Nekolicina priča, pak, kreće se na tragu fantastike glavnog književnog toka; takve su priče „Zmajevi Santjaga“, „Osmeh zvečarke“, „Tarzanova poslednja velika avantura“, „Ispod grobova“, „Prave reči“, „Najbolji mušterija na svetu“. Ove priče nadovezuju se na fantastičku tradiciju ili tako što ispisuju varijacije poznatih obrazaca ili što obrazac nadograđuju novim elementom.  Autor se sasvim slobodno kreće ’zemaljskim šarom’ (od domaćeg terena do Amerike) ili svemirom, a slobodan je da dešavanja smešta u prošlost, sadašnjosti i budućnost. Svo ovo bogatstvo govori u prilog stava da je „Poslednja velika avantura“ Zelićeva knjiga stilskih vežbi iz pisanja-pripovedanja, u kojima se on okušava na poznatim matricama i, pošto ih savlada, kreće u samosvojna stvaranja i istraživanja svetova. No, ispisivanje stilskih vežbi nikako ne treba tumačiti kao rabotu drugog reda jer prepoznavanje obrazaca i ’izvođenje’ radova na njima nije ni malo lako a samo dobro poznavanje materije u kojoj se piše dozvoljava iskorake koji su ’sveži’ (nesvakidašnji) i ubedljivi – takav iskorak je Zelićevo poigravanje zombi šablonom sa ’domaćim’ atmosferom i neočekivanim zaključkom (u „Udarnici“). Odstupanja i iskoraci ne moraju biti uočljivi u prvom čitanju ali se mogu nametnuti daljim promišljanjem pročitanog; tako se „Veliko grudvanje“ otkriva ne samo kao priča o odrastanju već i kao nenametljivi dokaz o (ne)mogućnosti tolerancije prema različitosti. Priče smeštene u ambijent Amerike (Severne i Južne) nose i patinu magijskog realizma, dok priča o Pragu sledi linije judejskog misticizma. Parafraza storije o Flašu Gordonu smešta ovog junaka iz crno-belog strip sveta u realniji kontekst koji nosi sopstvene moralne dileme pa i izmeštanje težišnog/prelomnog mesta dobra i zla (zavisnog od toga ko je u poziciji da donosi odluku). Afrička avantura („Meso naše braće“) u kojoj se ’mešaju’ savremena nemilosrdna žeđ za medijskim senzacijama (koje prodaju robu), u ime koje se manipuliše događajima sa bezvremenim duhovima, može se čitati kao akcijska priča ali i kao alegorija o sukobu (različitih) moći i ambicija. Preglednost vežbe kakva je „Državni neprijatelj broj jedan“ nesporna je (roboti mrze ljude kao što ljudi mrze robote) dok  „Najbolji mušterija na svetu“ sasvim lako i funkcionalno spaja savremeni milje Novog Sada pod bombama sa večitim primerima povratnika iz groba.

Zelićevo pripovedanje ume da sledi za žanr bitno pravolinijsko kretanje (u kome nema mesta za skretanja koja odvraćaju pažnju, za široke opise ili slobodne asocijacije); ovakvo pisanje, koje u prvi plan stavlja dešavanja, zaplet i rasplet, zahteva od autora disciplinu i usmeravanje napora prema efektnom završetku priče. Takav literarni postupak i rad, po pravilu, vodi u karikiranje, jednodimenzionalne i pojednostavljene likove i situacije; no, ukoliko se zahtevu pristupi konstruktivno ograničenja se mogu prevazići. Tada već nije u pitanju puko praktikovanje ispisivanja stranica već kreativan napor. Zeliću, koji očito nije voljan da ostane u žanr-granicama, redovno uspeva da stvori ubedljivu atmosferu koja je bogatija nego što je (žanrovski) ’potrebno’. Imponuje i lakoća kojom on piše a koja svakako nije ’početnička sreća’ već znak da je u pitanju autor koji poseduje ne samo talenat već i sposobnost da ga kultiviše (’ukroti’ ali i ’raspusti’) i usmerava/profiliše. „Poslednja velika avantura“ je knjiga dopadljivih (’proširenih’ i ’nadograđenih’) stilskih vežbi koje otkrivaju pripovedača od koga možemo očekivati nove, kvalitetne  knjige.

 

/* */