Oto Oltvanji CRNE CIPELE (2005) 2

CRNE CIPELE, Oto Oltvanji

(Samizdat B-92, Beograd, 2005)

 

 Piše: Teofil Pančić

“U crno obojeno u meni je sve”
(Jagger/Richards/Dragan Kojić Keba)

Oto Oltvanji (1971, Novi Sad, odrastao u Subotici, živi u Beogradu) pisac je od ranije poznat mahom onoj sekti čudaka – a nije ih u Srbiji tako malo – koja voli horror literaturu, što krvaviju to bolju. Hvala lepo, nisam žedan. Nakon niza više ili manje žanrovskih pripovedaka, Oltvanji je upravo objavio prvi roman (Crne cipele, Samizdat B92, Beograd 2005) koji je kanda svojevrsni iskorak u mainstream, ali tako da to nikoga ne zaboli, naprotiv. Što će reći da je Oltvanji suvislo inkorporirao žanrovske obrasce u priču koja se može ticati i onih čitalaca koji se onesveste kad vide iglu od injekcije… O čemu je ovde reč? Čitaoca će pisac uvesti u nove i još nerazgažene Crne cipele kroz uvodne scene koje su slika i prilika visokokonfekcijskog hard-boiled krimića, sa usamljenim, pretežno dekintiranim i temeljito životno sjebanim privatnim detektivom, luzerskom njuškom koja preživljava na košavnim beogradskim ulicama uglavnom uhodeći neverne supruge i raduckajući tome slične poslove iz domena detektivske male privede. Sve dok, gotovo bukvalno, ne ugazi u nešto, u jedan tajanstven i bizaran posao koji će ga odvesti daleko, predaleko… Kad smo već kod ovog lepog početnog žanrovskog klišea, Hrvati još od socijalizma pa do danas imaju svog Nikolu Banića, nekadašnjeg inspektora SUP-a a sadašnjeg “privatnog istražitelja”, a sve zahvaljujući neumornom Goranu Tribusonu, kojem je Banić idealan medijum za pretresanje tamne strane tranzicijske Hrvatske. Može li Oltvanjijev Bruno Kostić da bude Banićev beogradski takmac? Ne bi se reklo da Oltvanji ima takvih pretenzija, ali jedan takav bi nam svakako valjao… Nazad k priči: Oltvanjijev zgodno podnaslovljeni “okultni triler” dobija zamajac kada Bruno K. ni kriv ni dužan – mada, i to je pitanje… – upadne u dozlaboga zamršenu igru odmeravanja moći među tajanstvenim, podzemnim silama iz vremena pred kraj Miloševićeve vlasti, u mrežu sumanutog međusobnog razračunavanja zonosumračnih likova iz vojnog establišmenta, među kojima su i ozloglašeni haški begunci-kapitalci… Ne bi bilo ni poželjno ni korektno otkrivati potencijalnom čitaocu detalje zapleta, dovoljno je reći da se Oltvanji umešno poigrava oniričkim elementima, problematizujući identitet i samog po definiciji “zdravorazumskog” detektiva-pripovedača, te da u središte uzbudljive, zadihane priče uvodi “vukodlački” motiv kao metaforu Zla, onog večitog, neuništivog, paloj duši neodoljivo privlačnog: i rat u Bosni je, s jedne strane, apoteoza takvog Zla, a sa druge, tek zgodna podloga za potragu za svojevrsnim eliksirom tamne, onostrane, neljudske Moći… I to sve čini na način retko viđen ovde, tamno, teško i tmasto, dokazujući uzgred kako uvek ima načina da se suvislo progovori o onim “večnim pitanjima” kroz prizmu savremenosti, samo ako pisac to hoće/ume/sme. A one cipele iz naslova? E, te crne, sjajne, tvrde gilje lucidno su osmišljen dress code onih koji “nisu civili”, onih koji imaju Moć, onih koji ne samo da biju i ubijaju, nego to rade s licencom; a to su oni pravi, zimzeleni horor-junaci u ovom delu sveta.

Prikaz objavljen u časopisu Vreme broj 764, 25.08.2005.

 

/* */