Nil Gejmen: NIKADOĐIJA

NIKADOĐIJA, Nil Gejmen

(Polaris, Beograd, 1998)

 

Piše: Ilija Bakić

SLAB STRIP ROMAN

Nikadođija - Nil GejmenBritanski pisac mlađe generacije, Nil Gejmen (1960), svetsku slavu stekao je scenarijima za strip serijal „Sendmen“, mitsko-fantazijsku sagu sa elementima horora. Paralelno sa radom na stripu (uz „Sendmena“ i serijal „Čudotvorac“ i crtani romani „Nasilni slučajevi“, „Crna orhideja“, „Signal za buku“, „Gospodin Panč“ i drugi), Gejmen piše i prozu za decu odnosno priče za odrasle koje okvirno pripadaju hororu (neke od ovih priča objavljene su u domaćim žanrovskim publikacijama, za razliku od „Sendmena“ koji je poznat samo uskom krugu poklonika). U tandemu sa popularnim Terijem Pračetom, Gejmen je 1990.g. napisao humoristički fantazi roman „Dobra znamenja“.

Roman „Nikadođija“ iz 1996.g. fantazijska je priča u kojoj glavni junak iz savremenog Londona upada u alternativni, vanvremeni i tamo postaje ključni borac u borbi Dobra i Zla. On će se, sa grupom manje-više dobrih momaka, probiti do glavnog nevaljalca, jednog, začudo, anđela i, naravno, pobediti. Za nagradu će zatražiti da ga vrate u njegov svet u kome se, opet naravno, neće snaći pa će zaželeti, opet-opet naravno, da se vrati u podzemlje što mu se i ispunjava (a tamo je, pogađate, i potencijalna mu draga itd itd…) Sadržaj je, dakle, gotovo uvredljivo prepoznatljiv a Gejmen ga je upotrebio da ’oproba’ svoju ruku i uveri se da je sposoban da samostalno napiše roman. Rezultat je jedva prosečan, sa predvidivim situacijama i finalom. Samo u pojedinim epizodama autor uspeva da dočara bizarnost događanja, prevashodno kada se savremeni i podzemni London prepliću, ali je to premalo i preretko da bi držalo pažnju čitaoca. I poneka kreatura u priči uspeva da se izdigne iz proseka zahvaljujući, pre svega, aluziji na neki lik iz literature ili predanja. Gejmenov najjači adut jesu efektne poente na krajevima poglavlja odnosno neobavezni jezik pripovedanja. Svi pobrojani elementi i strategije već posle nekoliko pročitanih stranica podsetiće znatiželjnika na strip i navesti ga na zaključak da pred sobom ima proširenu verziju scenarija za crtani roman u kome priča i nije bog-zna-šta ali postoji šansa da crtež ’izvadi stvar’. Gejmen se ne libi ni zapadanja u čistu paraliterarnost, što su mu zamerali kritičari njegove proze, tako da na kraju dobijamo knjigu koju ćemo, obzirom na nevešto baratanje šablonima, vrlo brzo zaboraviti, upravo prema zakonu konfekcijske zabave svih oblika a koji glasi „konzumiraj-baci-kupi novu igračku-konzumiraj-baci…“ Ako je to bila Gejmenova namera – u njoj je potpuno uspeo. Njegovim poštovaocima, pak, preostaje da se vrate već pročitanim stripovima i pričama.

(1999)

 

/* */