Milan Drašković: GOLIJAT

GOLIJAT, Milan Drašković

(Srpska književna zadruga, Beograd, 1993)

 

Piše: Ilija Bakić

VRATA SF MAŠTARIJA

Milan Drašković je ljubiteljima SF u Jugoslaviji poznat kao jedan od najproduktivnijih pisaca kratkih SF priča. Od 1983. kada je objavio prvu priču u dnevnom listu „Večernje novosti“ – pod pseudonimom Majkl Draškov, kojim će se i nadalje najčešće potpisivati – Drašković je, do danas, u raznim listovima i časopisima, objavio oko 300 SF minijatura, a 1987. objavio je i SF roman „Svemirski gusar“, u izdanju „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca.

Naravno, visoka produktivnost imala je uticaja na kvalitet napisanog – što Drašković uopšte ne spori niti krije – ali je izrodila i nekoliko priča koje prevazilaze nivo konfekcijske zabave.

Deset godina pošto je obavio prvu SF priču, pojavila se Draškovićeva zbirka kratkih priča, naslovljena „Golijat“ u izdanju prestižne Srpske književne zadruge, edicija „Do granice čuda“. Zbirka sadrži 20 priča podeljenih u četiri tematske celine: prva, „Žrvanj megalopolisa“, predstavlja svakodnevicu ljudi izgubljenih u džungli ljudskih mravinjaka budućnosti; druga, „Oni su izmenjeni“, bavi se problemima ljudi (ili bar njihovog mozga/svesti u jednoj priči) suočenih sa promenama koje od njih stvaraju nove ličnosti; treća „Sudnji dan“, donosi autorovo viđenje opstanka života posle atomske kataklizme, i, četvrta, „Među zvezdama“, obrađuje motiv prvog kontakta sa svemirskim razumom.

Drašković u zbirci varira klasične žanrovske teme i ideje, dajući, naravno, svoje viđenje istih, viđenje koje karakteriše prevashodni interes za male, obične ljude, gotovo anti-heroje i njihove sudbine. Autor nije preterano zainteresovan za tehničke aspekte svetova koje opisuje i koje svodi samo na okvir ljudske drame, crtane oštro, čak šturo, što je posledica njegovog opredeljenja za kratku formu koja ne daje dovoljno mesta za razradu svih ideja kojima se u tekstu barata (što je ponekad zaista šteta jer neke ideje sadrže dovoljno potencijala za dužu i dublju obradu). Kao još jednu specifičnost Draškovićeve proze pominjemo i njen očiti napor da izbegne klasičnu, oprobanu ’panč lajn’ strukturu kratke priče (koja se ogleda u efektnoj završnoj rečenici kojom se priča razrešava) zarad ambicioznijih, intrigantnijih završetaka.

Zbirka „Golijat“ prevashodno se obraća mlađoj publici  (u čemu joj pomaže i reprezentativna oprema knjige: format A4, tvrde korice, brojne ilustracije u boji) otvarajući joj vrata u raskošne svetove SF maštarija. Činjenica da su pokušaji pisanja SF-a za omladinu i decu u Jugoslaviji retki,  gotovo u potpunosti svedeni na knjige Dušana Belče, odnosno Čeda Vukovića i Dušice Lukić (u ranijim godinama), Draškovićevog „Golijata“ čini još značajnijim i vrednijim. Naravno, i čitaoci koji spadaju u grupu ’zrelijih’ mogu pokloniti pažnju ovoj knjizi jer Drašković ni njih neće izneveriti.

(1993)

 

 

/* */