Eva Stavčik – U IMAGINARIJUMU FANTASTIKE: LIRSKO-ONIRIČKI MODEL SRPSKE POSTMODERNE PROZE

(Ewa Stawczyk, Z imaginarium fantastyki: Liryczno-oniryczny model serbskiej prozy postmodernistycznej, Gdańsk: Wydawnictwo Uniwersytetu Gdańskiego, 2016, 226 str.)

Piše: Jelena Đ. Marićević Balać

Ewa Stawczyk - Zimaginarium fantastyki

Knjiga poljske slavistkinje Eve StavčikU imaginarijumu fantastike: Lirsko-onirički model srpske postmoderne proze još uvek nije prevedena na srpski jezik, ali vredi ukazati na važnost njene pojave. Knjige ukrajinske slavistkinje Ale Tatarenko Poetika forme u prozi srpskog postmodernizma (srpsko izdanje: 2013) i profesorke sa Jagelonskog univerziteta Silvije Novak-Bajcar Mape vremena: Srpska postmodernistička proza pred izazovima epohe (srpsko izdanje: 2015) predstavljaju svojevrsne sinteze o srpskoj prozi postmodernog doba. Naučna studija Eve Stavčik govori o fantastici srpske postmoderne proze problemski, sa stanovišta primene lirsko-oniričkog modela. Samim tim, autorka se opredelila da fokus istraživačke pažnje budu prevashodno romani Milorada Pavića i Gorana Petrovića, koji su objavljeni do 2003. godine, budući da su dela dvojice pisaca paradigmatična za ovakav vid interpretacije.

U rezimeu, kao najvažnije, ističe se da je fantastika više pravilo nego izuzetak u postmodernoj fikciji, te da u njoj primećujemo i odbljesak stvarnosti i njeno potpuno odsustvo. Posebno je istaknut lirski stil, negovan pod uticajem stvaralaštva Horhea Luisa Borhesa. Glavni elementi koji izdvajaju ovaj stil bili bi lirski karakter i estetika sna. Jezik je ključan faktor za primenu modela, jer zahvaljujući njemu ova vrsta proze dobija dimenziju fantastičnog. Milorad Pavić i Goran Petrović služe se jezikom metafora, nagoneći čitaoce da taj jezik dožive bukvalno i dajući mu time primesu fantazije. Fiktivni svet na taj način postaje stvarni svet za likove knjige, književne tehnike sjedinjuju stvarnost i fikciju, a čin čitanja postaje igra.

Sama studija šestodelno je koncipirana, a naslovi poglavlja i manjih celina imanovani su maštovito, upravo inspirisani delima srpskih pisaca. Između „Uvoda“ i poglavlja „Umesto zaključka“ ispisane su četiri celine:

  1. Pokušaj definisanja fantastike (W poszukiwaniu definicji fantastyki),
  2. Tradicija fantastike u srpskoj prozi: Nadrealni realizam. Pseudofantastika srednjeg veka; Prvi korak. Fantastika na ramenima folklora; Udar fantastike. Laboratorija mašte XX veka; Književni dizajn. (Re)konstrukcije i (r)evolucije postmoderne fantastike (Tradycje fantastyczne w prozie serbskiej: Nadprzyrodzony realizm. Pseudofantastyka wieków średnich; Pierwsze kroki. Fantastyka w ramionach folkloru; Fantastyczny przewrót. Laboratorium wyobraźni XX wieku; Literacki design. (Re)konstrukcje i (r)ewolucje fantastyki postmodernistycznej),
  3. Unutrašnja strana snova Milorada Pavića: Ontologija snova; Iza zatvorenih očnih kapaka. Hronotopi sanjara; Onirička epistemologija. U potrazi za Apsolutom, istinom i jezikom (Milorada Pavicia wewnętrzna strona snu: Ontologia snu; Za zamkniętymi drzwiami powiek. Senne czasoprzestrzenie; Oniryczna epistemologia. W poszukiwaniu Absolutu, prawdy i języka),
  4. Alhemija snova Gorana Petrovića: Onirički kosmos. Molekuli jave i snova; Pejzaži mogućih svetova; Književno onirotvorstvo. Jezik kao materijal sna (Gorana Petrovicia alchemia snu: Oniryczny kosmos. Molekuły jawy i snu; Pejzaże światów możliwych; Onirotwórstwo literackie. Język jako tworzywo snu).

Knjiga se sastoji od teorijske, istorijsko-književne i dve analitičke celine. Za stručnu literaturu autorka je odabrala radove: Predraga Palavestre, Aleksandra Jerkova, Mihajla Pantića, Save Damjanova, Ale Tatarenko, Julijana Kornhauzera, Barbare Čapik-Litinjske, Marije Dombrovske-Partike, Magdalene Diras, Kristine Pienijonžek-Marković, Boguslava Želinskog i Silvije Novak-Bajcar. Diskurs fantastike potkrepljen je literaturom poljskih naučnika: Vitold Ostrovski, Ričard Handke, Anžej Zgoželski; srpskih: Zoran Mišić, Miroljub Joković; evropskim: Rodžer Sajlos, Cvetan Todorov, Helen Siksu; američkim: Rozmari Džekson, Gerhard Hofman. Korišćene su metode: psihoanalize (Frojd, Jung), fenomenologije (Huserl, Ingarden, Izer), dekonstrukcije (Derida, Bart, Eko) i naratologije (Bahtin, Balcezan, Mike Bal, Doležal, Bužinjska).

U uvodnom poglavlju Eva Stavčik govori o problemu postmodernizacije fantastike. Postmodernistička književnost podrazumeva široko shvaćenu fantastiku. Novi tip fantastike, naime, eksperimentizuje s formom i neretko ga odlikuje virtuozni stil, vrlo razvijena varijanta oniričkog, fragmentarizacija naracije, postmodernistički književni kolaž, specifičan jezik. Problem istinitosti snova u tekstu odnosi se, po definiciji Žan-Pola Rihtera, na ono što naziva nehotičnom poezijom. To su lirski elementi oniričke fantastike postmodernizma. Poetičnost i snovi jednako su iluzorni. Oksimoroni i metaforične strukture mogu se, razume se, pronaći u poeziji, iako metaforična onirička proza čini zaumni jezik jednim od svojih glavnih nadređenosti u tvorenju fantastičnih prostora i ponekad briše poetskost proze. Time je postignuta mogućnost dvostrukog čitanja teksta, tj. dve pozicije naracije na jednom mestu.

Autorka smatra da se na srpsku postmodernu prozu može primeniti lirsko-onirički model, pozivajući se na Mihajla Pantića i Tihomira Brajovića, koji su prozu Milorada Pavića nazvali oniričkom fantastikom, a Gorana Petrovića – poetskom fantastikom ili lirskom fantastikom. Najistaknutiji elementi njihovih dela jesu tematizacija sna i odnos prema jeziku, a zatim i struktura prostora i vremena, posebno izražena uloga arhetipova, postupak mitizacije, odnos prema prošlosti, stilizacija (na primer baroknost i metaforizacija jezika, semantički paralelizmi, uporedivost estetskih elemenata). Reč-ključ odnosi se na dela obojice autora i može pomoći u interpretaciji kroz niz: san – tekst – svet. Ostale determinante su: vreme (aspekt večnosti i besmrtnosti), jezik (pismo, knjiga, reči), prostor (borhesovski lajt-motivi, lavirint, biblioteka). Prozu Nemanje Mitrovića nije uzela u obzir jer se on nije deklarisao kao postmodernista i stoga što njegova proza ne spada u fantastiku, iako jeste poetska (proezija, ritmička proza).

Naučnica pokušava da pokaže evoluciju fantastičnih tema i motiva, ukazujući na njihovo poreklo u folkloru i mitologiji i interesuju je uloga sna i uloga jezika u kreiranju i oblikovanju fantastičnih hronotopa u literarnim delima – na tematskom, stilskom i motivacionom nivou – a, takođe, eksploatacija ontoloških i epistemoloških dimenzija. Smatra da su najjednostavnije definicije fantastike dali sami pisci. Borhes je, primera radi, rekao da je vascela književnost fantastična, a ideja o realističkoj literauturi lažna, jer je sve što se čitaocu servira uvek fikcija.

Pokušavajući da definiše fantastiku, Stavčikova obrazlaže zašto mit, basne i bajke ne spadaju u fantastičku književnost. Logika mita je binarna i ti elementi imaju metaforičko značenje, ali mitologija nije književna fikcija. Specifična narativna struktura mita, sagledana kroz stanovište hronotopa, očigledno upućuje na sacrum, a sveto je uzaludno tražiti u fantastici. Ludizam je takođe nešto što razlikuje mit od fantastike. Razlika između basne i fantastike je u tome što je stvarnost basne simbolizovana. Autorka se poziva na esej „Od basne do science fiction-a“, Rožea Kajoe i utvrđuje da se u basnama stvara tip tvorevine u kojoj natprirodni elementi ne narušavaju konstrukciju sveta stvarnosti.

Fantastiku, dakle, treba ograničiti na posebnu vrstu nerealistične književnosti, koja bi se odlikovala fantastičkom motivacijom. Uz to, literarna fikcija, prema Andžeju Zgoželskjegom, može biti: mimetička, paramimetička, antimimetička, egzomimetička, literarna fantastika ili metakonvencionalna literatura. Isti autor deli fantastiku na: Fantasy (herojsku fantastiku, fantastiku magije, legendarnu, dečju, horor i satiričnu fantastiku) i na Fikcja spekulatywna (spekulativnu fikciju): utopiju/ antiutopiju/ distopiju; apokaliptičnu i postapokaliptičnu fantastiku, te cyberpunk/ steampunk.

Kada je reč o korenima srpske fantastike, pronalazi se u srednjem veku (tezu zastupaju: Sava Damjanov, Predrag Palavestra, Zorica Đergović-Joksimović), budući da srednjovekovna srpska književnost predstavlja mozaik hrišćanstva i lokalnog folklora, stare slovenske mitologije, paganskih običaja i čuda. Paradigmu čine žitija, apokrifna literatura i legende o životima svetaca. Čuda su omogućila neposrednu integraciju natprirodnih sila sa realnim svetom. Insistira se na metafizičkim aspektima stvarnosti, sakralnom svevlašću i hrišćanskoj etici. Međutim, kako je božja moć zapravo „realna“ jer počiva na veri, tj. na istini, onda čudo nije prava fantastika. Pravi temelj srpske fantastike bio bi možda u srednjovekovnom pseudoistorijskom romanu o Aleksandru Velikom. Radi se o motivu tamnog vilajeta, koji simbolizuje sveukupno prokletstvo sudbina, a koji je, prema Palavestri, tipičan motiv graničnih kultura koje se kolebaju između zemaljskog i nebeskog carstva.

Pravi početak klasične fantastike bio bi epoha baroka, od polovine 18. veka. Folklorna tradicija uticala je na razvoj romantičarske književnosti i tematski i preko fantastičkih motiva. Čuda i čudesno gube mistični karakter, a svet postaje dvopolan. Deli se na sferu Boga i Satane, međutim, i dalje zadržava moralizatorsko-didaktičan ton. Postaje popularan motiv sna, čija prostornost omogućava susret sa misterioznim. Paradigmatičnim piscem postaje Gavril Stefanović Venclović, čije delo je primer ludističke tradicije, okultizma, demonoloških motiva. Uz Venclovića, pominju se Atanasije Stojković i Milovan Vidaković. Stojković je predstavnik didaktične fantastike, ali i utopijskih predstava, mističnih i eshatoloških vizija. Vidaković je predstavnik fantastike sa ključem.

U srpskom predromantizmu i romantizmu dominiraju gotske povesti, panteon demona, vampiri, vukodlaci, vile, bića iz groba, pitanje života posle smrti, prirode snova. U 19. veku, prema Mariji Dombrovskoj-Partiki, istorija pozajmljuje mesto eshatologiji, evolucija – etiologiji i dominira tip nemimetičke naracije. Realizam je iznedrio Iliju Vukićevića, Stefana Mitrova Ljubišu i Milovana Glišića. Proza Nikolaja Gogolja uticala je na srpsku, a njegov model fantastike je romantičarski prema Radovanu Vučkoviću. Glišićeva i Ljubišina proza pripadaju oniričkoj fantastici. Uspostavljaju se relacije između sna, obmane i halucinacije. Kod Ljubiše, pak, dominiraju elementi demonizacije: vampiri, veštice i vradžbine. Pred kraj 19. veka uspostavljaju se dva tipa fantastičke književnosti: folklorno-realistička i folklorno-neoromantičarska. Najposle, pominje se Janko Veselinović, čija proza, sa primesama bajki i legendi, nudi lepezu alegoričnih parabola o vremenu i večnosti. Na koncu je Ilija Vukićević, tvorac folklorne fantastike, „realističkog magizma“, tj . „realnih bajki“.

Prelom 19. i 20. veka bio bi označen kao era moderne fantastike, koja traje do sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Kao primeri pominju se dela Rastka Petrovića, Stanislava Vinavera i Momčila Nastasijevića. Rastko Petrović sakralizuje istoriju, desakralizuje mit i piše prozu bogatu mitološko-apokrifnim materijalom, folklorom, mitovima, legendama, verovanjima starih Slovena, Biblije, srednjovekovnih hronika. Nastasijevićevo pevanje je specifično po jezičko-nemimetičkoj maštovitosti, prepunoj bogatih metafora. Nastasijevića odlikuje enigmatičnost i poetizacija jezika.

U drugoj polovini 20. veka stvara Miodrag Bulatović, čije delo odlikuje karikaturalnost i grotesknost situacija, urođene deformacije, delirična proza. Zatim, autorka ukazuje na Filipa Davida, koji stvara fantastiku groze, ali daleko od tradicionalnog horora i sa elementima realnog spletenim s elementima fantastike, te Danila Kiša, kod koga dominiraju motivi lavirita, kruga, svetlosti, simetrije sna i smrti, fikcije i dokumenta, jave i sna, te degradacije i profanizacije legendi. Pekić u romanu Vreme čuda piše ironijske alegorije, mit prelama formu žitija u Zlatnom runu, dok u Besnilu i Atlantidi imamo primere naučne fantastike, utopije, antiutopije/ distopije – tj. spekulativnu fikciju. Najposle, rezimiraju se elementi fantastike kod Nemanje Mitrovića, Basare, Milenka Pajića, Albaharija, Damjanova, Pisareva, Ćurguz Kazimira, ali i pisaca Beogradske manufakture snova: Živka Nikolića, Vladimira Pištala, Dragana Đokovića, Srbe Ilića, Brane Nedeljkovića, sa opaskom da autori neretko posežu za inspiracijom u masovnoj kulturi, ali neguju i poetiku ludizma.

Konvencija sna kreira svet fantastike u prozi Milorada Pavića, dajući mu svoju simboliku i ton. Izdvajaju se dve pozicije: o snu junaka koga sanjamo, a koji je sam tekst i o dve autonomne jednake stvarnosti, koje se međusobno regulišu iz samog svog materijala. Takođe, kao važno, izdvaja se zapažanje prema kojem se protok vremena kod Pavića ne odvija u jednoj dimenziji. U njegovoj prozi figurišu paralelne dimenzije vremena, sa različitim lokacijama, ali se u njima odvijaju isti događaji. U Pavićevoj prozi česte su opozicije: vreme – večnost. U romanu Unutrašnja strana vetra imamo bezvremensku večnost i večnost vremena. Postoji metafizička simetrija između stvarnosti jave i snova. Mitski motiv podvojenog života junaka nalik je borhesovskom modelu podvojenosti.

Jezik u Hazarskom rečniku postaje kompilacija božanskih (vremenskih) i ljudskih (rečničkih) elemenata. U snovima možemo da komuniciramo i sa Bogom i sa demonima. U romanu se eksplicira da je na dnu svakog sna Bog i Efrosinija Lukarević priznaje da je đavolica, a ime joj je San. Pavić mitologizuje svoje fantastičko-oniričke prostore, utapajući ih u njihove lične arhetipove i simbole. Sakralni elementi postaju naznaka za prostor snova i u Zvezdanom plaštu. Prema Erihu Fromu, u snu kraljevstvo konačnosti postaje zamenjeno kraljevstvom volje. Pavić kaže da u snu razumemo sve jezike jer govorimo prajezikom svih nas, živih i mrtvih. Pisac tvori oniričke pejzaže, modelujući ih nadrealnom stvarnošću, čija struktura postaje deo narativne kompozicije. Poljski naučnik Eustahijevič piše o nadrealizmu u književnosti i zapaža da u naraciji nadrealističkog pisanja dominira poetska ornamentika, koja ulazi u strukturu teksta. Liričnost Pavićevog jezika usmerava njegovu prozu ka magičnom realizmu. Fantastička svojstva predstavljenog sveta jeste da su realna samo mesta na kojima žive junaci. Liričnost je konstanta Pavićeve proze, međutim, treba ukazati na različite jezike poetskih metafora.

Onirički kosmos Gorana Petrovića satkan je od arhetipova. Analiza njegovih dela pokazuje da pisac primenjuje dve metode oniričke stvarnosti na rubu predstavljenog sveta. Prva se opire strukturi spacijalne naracije, opisujući dva prostora u delu, običan, tj. u svetu realistične stvarnosti, kojim junak hoda, i koji je paralelan prostoru sna. Druga metoda je neposredna onirizacija celog predstavljenog sveta, koja podleže nemimetičkim načelima, tako da čitalac stiče utisak logike snevanja. S jedne strane, taj svet ima karakteristiku zbira svih prostora, a s druge je elitni i dostupan tek insajderima. Petrović kreira alternativne stvarnosti i odlikuje ga onirički „realizam“. Te stvarnosti postaju primarne za junake.

Iz romana Atlas opisan nebom, Eva Stavčik izdvojila je motiv serpentine. Serpentina nema ni početak ni sredinu ni kraj i predstavlja beskonačnost, ali i celinu postojećeg znanja; prvobitan oblik vavilonske biblioteke i kosmičkog palimpsesta. Jezik Petrovića je bajkovit, melodičan, besednički, sanovit i često se vrši antropomorfizacija, koja je zamenljiva personifikacijom i animizacijom. Stvarnost snova u Petrovićevim delima podignuta je na nivo jednakosti između stvarnosti jave i nadrealnosti. I, u konačnici, njegova verzija lirsko-oniričke proze obogaćuje model koji je razvijao Milorad Pavić.

U poglavlju „Umesto zaključka“ napominje se da se model lirsko-oniričke fantastike možda može primeniti i na dela nekih drugih srpskih pisaca. Autorka navodi i konkretne primere, kojima bi se eventualno trebalo pristupiti u daljim tokovima ovog tipa istraživanja. Radi se o sledećim piscima: Boban Knežević, Goran Skrobonja, Zoran Živković, Milivoj Anđelković, Vasa Pavković, Ilija Bakić, Ivan Nešić, Adrijan Sarajlija, Radmilo Anđelković, Slobodan Škerović, Miomir Petrović, Mirjana Novaković, Spomenka Stefanović-Pululu, Biljana Malešević, Neda Mandić-Spasojević.

Knjiga U imaginarijumu fantastike svoju važnost potvrđuje na tri nivoa. Prvi je teorijski nivo, koji užim određivanjem i definisanjem fantastike, precizno uspeva da smesti model lirsko-oniričkog modela interpretacije u širi diskurs o fantastici. Kroz književno-istorijski presek srpske književnosti, od srednjeg veka do postmoderne, Eva Stavčik uspostavila je tradicijski niz na koji se nadovezuju dela Milorada Pavića i Gorana Petrovića, koji znači kontinuitet fantastičke tradicije u nas. I, konačno, analitički segmenti otkrivaju nove semantičke slojeve dela dvojice pisaca i upućuju na nove mogućnosti primene lirsko-oniričkog modela.

/* */