Laura Barna: PAD KLAVIRA

Laura Barna - Pad klavira

PAD KLAVIRA, Laura Barna

(Zavod za udžbenike, Beograd, 2013)

 

Piše: Aleksandar Maksim Popović

PAD I USPENJE KLAVIRA

Laura Barna - Pad klaviraIspitujući sfere duha, kao oblika ljudskog bitisanja, Laura Barna, istrgla je iz sebe (pre bi se reklo: no tek samo napisala) štivo uobličeno u roman Pad klavira.

Fabula romana dešava se na beogradskom „čarobnom brdu“ – Senjaku. Zašto „čarobnom brdu“, jasno je čim se pogleda „spisak stanara“ ovog brda (i romana): Veselin Čajkanović, Isidora Sekulić, Zora Petrović, Toma Rosandić… Ovo brdo, dakle, jeste izvorišno mesto duhovnosti, te je, kao takvo, logično dospelo u sferu interesovanja Laure Barne, spisateljice veoma izraženog ekspresivnog izraza.

Laura Barna koristi raznoliku građu u svom stvaralačkom postupku. Ipak, po načinu na koji se građa koristi ona ide dalje od postmodernog pristupa; građa korištena u stvaralačkom postupku prolazi kroz filter koji se zove pisac, kroz piščeva osećanja, piščev odnos prema stvarnosti i okolini; i tu ne otkrivamo samo pisca koji piše, onog sveznajućeg, tu otkrivamo jedan novi momenat: sama spisateljica jeste svojevrsna građa za roman, otkrivamo spisateljicu koja usisava najrazličitije informacije, od pisanih istorijskih izvora do posmatranja i osluškivanja senjačkog mikrosveta, da bi iz sebe izbacila gotovo sirovu novu građu, sastavljenu u roman Pad klavira. I ta novonastala građa za roman ovde jeste jezik duha o kome se piše, pre nego istorijski fakti, pre nego izvorni smisao onoga što je napisano.

U romanu Pad klavira prepliću se, dramaturški vešto uklopljena, porodična i društvena dešavanja u rasponu od gotovo jednog veka. („Mi smo u Srbiji ipak prvo žene, pa tek onda umetnice.”) 

Kompresovanje vremena omogućilo je spisateljici da bitne karakterne crte svojih likova posmatra kroz vreme, odnosno svojevrsnim istoriografskim pristupom prezentira se geneza karakternih crta glavnih likova. Kapajuća fabula i usputno trunjenje informacija o svemu bitnom što čini život ličnosti u romanu, stvara mozaičku sliku, zanimljivu i pitku za čitanje. Ali spisateljica nas upozorava na ono što i sami znamo: smrt je sastavni deo života.

Otuda je logična pojava „vampira“, to jest, povampirenje duhova sa Senjaka. Ovaj roman Laure Barne verovatno je očiglednije društveno angažovan nego njena prethodna dela, i predstavlja neku vrstu vapaja za vaskrsenjem duhovnih vrednosti. S tim što vaskrsavanje duhovnih vrednosti jednog prošlog doba nikako ne bi trebalo bukvalno shvatati kao retrogradnu želju za povratkom u neko drugo, staro vreme, već bi ovo pre bio vapaj za povratak pristupu duhovnosti dostojnom našeg vremena. Stoga i izbor glavnih junaka ovog romana nije slučajan (i ništa nije slučajno u romanima Laure Barne), jer ako se govori o duhovnoj klimi jednog vremena i njenim eksponentima sa ovog podneblja, lako se može uočiti da su to bili umetnici i naučnici koji su bili uspešno situirani i inkorporirani u najznačajnije svetske duhovne tokove svog vremena, dakle nesumnjivo su lagodno sedeli u prvim redovima civilizacijske duhovne lokomotive. Naše vreme, predstavljeno je u ovom romanu anonimnim umetnikom koji pravi skulpturu od krhotina razvaljenog klavira. Klavir, kao simbol duhovnosti, jeste, dakle, kao i duh – neuništiv.

Osim toga što je duh neuništiv, Laura Barna nam sugeriše i na sabirni efekat duha, na neuništivo taloženje duhovnih tvari. Skidanje koprene s očiju počinje sećanjima. Kako dolazi do sećanja? U dodiru sa materijom. A do pisanja? Na isti način, u dodiru sa materijom. Materija kao podsticaj za pisanje, kao elemenat koji pisanje čini boljim ili drugačijim, kao elemenat koji pisanje čini onim što je sfera duha koji je neuništiv. 

Posle velikih ljudi ostaju velika dela i posvećenici. I velika dela nisu samo ono što je materijalno ostalo posle velikih ljudi, njihove knjige, njihove slike, skulpture ili kuće (sve je to uništivo na ovaj ili onaj način). Iza duhovnih gromada ostaje njihov duh, koji ako ne upoznamo – dolazi sam, duhovito i gotovo groteskno, taj duh u romanu Laure Barne, dolazi kao vampir. Postoje li vampiri? Roman Pad klavira pruža, uslovno rečeno, takozvani psihološki dokaz postojanja vampira. Spisateljica takav stav prenosi i na čitaoca sugestibilnošću koja je intenzivna i snažna i koja čitanje ovog romana čini uzbudljivim, tim pre što čitalac svaki čas mora da se zapita: da li je ovo stvarni život ili fikcija. Jer, ovo nisu vampiri kojima se bavio uvaženi Čajkanović, već duhovi koji nas prate, hteli mi to ili ne, vampiri koji se javljaju kroz druge ljude, druge fizionomije, ali duh ostaje prepoznatljiv. „Vampiri“ iz Pada klavira nisu tradicionalna bestelesna bića, štaviše, više su ljudi no vampiri, oni osećaju fizičku bol. (Čajkanovića je zabolelo rušenje kuće, negde u predelu jetre i slezine pri udaru bagera u njegovu kuću.)

Neraščišćeni računi jesu razlog zbog kojih se duh vraća, u slučaju ovog romana – u Puškinovu ulicu na Senjaku. Neraščišćeni računi i nedovršeni naučni, duhovni rad. Ko je raščistio račune neće imati posla s duhovima!

U prvom delu romana Čajkanović govori u prvom licu. Sva drama njegovog života, zbrkano kao na javi, procurila je kroz ovo poglavlje romana. Razgovaramo li sa strancem pored sebe ili sa strancem u sebi, ima li razlike? I da li je važno da li su pred vama okupatori ili oslobodioci, kad u kući imate klavir. („Tuga i klavir idu zajedno.“) Razaranje nije vezano samo za rat. Žudnja za svetlošću: brojne lampe koje bacaju svetlost taman toliko da su samo nada, svojevrsni je lajt-motiv u romanu. Telesne izlučevine (krv, sline, pljuvačka, znoj, mokraća, žuč, sluz) koje se sladostrasno ližu, sledeći je motiv koji se ponavlja, sasvim namerno. Čoveka treba probati da biste se uverili da li je zaista čovek. Enpir (termin koji je za potrebe ovog romana stvorila Laura Barna) se može upokojiti, a šta biva sa njegovom energijom, kuda ona odlazi? 

Odgovor na to pitanje logično bi bilo da se pronađe u drugom delu romana, koji piše „sveznajući“ pisac. Ipak, Laura Barna ne daje tako lako odgovore na pitanja; jer ona ne postavlja pitanja na koja jednostavno daje odgovore, već otvara probleme. Čitalac može ostati zbunjen, jer ono što bi za njega moglo izgledati kao fantastika, za spisateljicu je stvarnosna proza. Fluidno i nestvarno. A opet stvarno i čvrsto, po konsturkciji. Prepleti životnih i društvenih drama su s merom izvedeni, s naglaskom na lično koje je važnije od društvenog, premda, društveni konteksti, jasno je, režiraju i uslovljavaju lične drame. 

Stil pisanja je pitak i lako čitljiv. Uprkos brojnim ukrštanjima i informacijama koje su posejane kroz čitav roman, nije teško pratiti fabulu i čitati ga kao jednu koherentnu celinu. Prividna enormna komunikativnost ovog dela ide pod ruku sa tobožnjim realizmom. Sveznajuća spisateljica nameće iskrivljenu sliku stvarnosti na koju je čitalac nenaviknut. Posle dela romana u kome se govori iz prvog lica (Čajkanovića), dolazi deo u kome govori „objektivni“ pisac. Ali taj pisac sluđuje čitaoca; on govori na normalan način o nenormalnim pojavama, bez distance. Pisac žrtvuje svoje sveznanje da bi čitaoca uverio u to da je i misao o znanju fluidna i nesigurna rabota. 

Posebno je zanimljivo poigravanje s čitaocima; na primer, u delu romana u kome čekamo da se Isidora (Sekulić) spremi i pridruži bridž-kartašicama. („Bridž-seanse su bile najpogodnije za donošenje velikih odluka koje su preusmeravale sudbine, jer su ostavljale slobodne meandre za razne kombinacije i strategije.“) Pa ko je nestrpljiviji, čitalac ili kartašice koje čekaju? A Isidora nam svima nehajno kida živce… kasni… i odlaže važan događaj. Događaj za koji se zna kakav će ishod imati, baš kao u antičkim dramama. Duga ekspozicija, s nizom naoko nebitnih detalja, pojačava dramatiku i uživanje u čitanju. Svaki od tih mozaičkih kamenčića (informacija, zagonetki ili pojmova) može se kasnije u romanu pronaći i objasniti, što doprinosi radosti čitalaca (svako je zadovoljan kad nešto „razotkrije“, objasni i odgonetne; to godi ličnoj sujeti čitaoca).

Ovim romanom Laura Barna, izbegavši sve loše prateće elemente epigonstva, uvrstila se u „pekićevski“ prozni korpus, pre svega po pristupu u nastajanju ovog dela i originalnom odnosu prema jeziku i formi. Uprkos svom tragizmu koji u sebi ovaj roman nosi, Pad klavira jeste svojevrsno uspenje klavira.

 

Aleksandar Maksim Popović

 

/* */