Kurt Vonegat: GALAPAGOS

GALAPAGOS, Kurt Vonegat

(GHZ, Zagreb, 1991; Beli put*, Beograd, 2010)

Piše: Ilija Bakić

STARI CINIK PONOVO JAŠE!

Po skromnom znanju pisca ovih redova „Galapagos“ je peti Vonegatov roman objavljen na našem (ma šta to značilo) jeziku („Klanica 5“, „Kolevka za macu“, „Zatvorska ptičica“ – nije SF – i „Mehanički pijanino“). Ponešto priča pojavilo se u „Siriusu“ i „Monolitu“. Summma summarum, nije mnogo ali neki su prošli i gore.

Muka je pisati o knjigama autora koji su jednom bili verni SF-ovci pa počeli da vrludaju. Čistunci, i glavnog toka i SF-a, ne priznaju njihova dela koja im se ne uklapaju u fijoke. Otuda i objašnjenja tipa ’mladalačka dela’ ili potpuno poricanje ostatka opusa. Ali, tako im i treba kad su nevere! A kad takav pisac dobije Nobelovu nagradu, onda se svi busaju.

Vonegat  je od tih pisaca koji su promenili društvo ali on nije spalio mostove za sobom pa i dalje tura SF u svoje knjige. To tek izluđuje kritičare i prikazivače! Opet moraju da razdvajaju babe i žabe i određuju šta je to pravi SF, i zašto ovo jeste/nije to. Nije im lako.

Ali Vonegat  ne pušta nikome fore i ne haje za tuđu muku pa tera po svome i tu-i-tamo napiše po neku knjiigu zagonetku. „Galapagos“ je upravo takav.

To je priča o gomili bezveznih tipova i tipica koji, sticajem kojekakvih okolnosti, preživljavaju opštu propast i na Galapagoskom ostrvlju, baš tamo gde je Darvin ukapirao teoriju o vrstama, začinju (već ko može) novu vrstu ljudi koja mnogo liči na foke, s velikom prednošću u odnosu na pretke: njihov mozak je mali, u njemu nema mesta za sve one koještarije tipa sećanja, misli, umetnost, skrupule i tako to – znate na šta mislim – koje su mučile ljudski (nam) rod. I tako su svi foka-ljudi bezuslovno srećni! Ni regres nije onakav kakav je bio dok smo verovali da  imati veliki mozak znači i biti pametniji a to je trebalo da ima veze sa srećom. Šta ćete, ko nam je kriv što nismo slušali Kanka-bone.

Celu tu priču pripoveda, s distance od (jedva) milion godina, sin omiljenog Vonegatovog lika, nesretno-nepoznatog SF pisca Kilgora Trouta čije su knjige, ipak, nekoga zabavile, ali to nije saznao jer je (šta bi) umro.

„Galapagos“ je, kao i sve Vonegatove knjige, prepun zafrkancije na sve velike, ozbiljne stvari koje čine Život, sa velikim T. Ništa nije pošteđeno jer nije ni vredno gledanja kroz prste. Možete se smejati onome što Vonegat priča, ali ostaje gorko u ustima na kraju. A tako i treba. Jer, stari cinik ponovo jaše!

Ako vam je onih 300 grama SF, nekalirajućih jer nisu kozmetika, nisu dovoljni da knjigu pročitate – neka. Lično mislim da grešite.

 

(„Perpetuum Mobila“ br. 2,1991.)

*Podatak o izdanju “Belog puta” naknadno je dodat i nije bio štampan u časopisu “Perpetuum Mobil”

/* */