Janko Veselinović VEČNOST (pripovetka, 1894)

VEČNOST (pripovetka), Janko Veselinović

(“Izabrane pripovetke”, Vuk Karadžić, Beograd, 1980)

 

Piše: Ružica Jovanović

ZABORAVLJENA FANTASTIKA

Nerazdvojno povezan sa epohom realizma koji kao dominantan zahtev pred pisca postavlja pisanje o svakodnevici, njenu analizu i postavljanje u prvi plan svega što se da zamisliti, što je čitaocu blisko Janko Veselinović (1862-1905.) umeo je jednim delom svog pripovedačkog prosedea od tog zahteva itekako da odstupi. Analizirajući nedostatak fantastike i elemenata mašte u stvaralaštvu pisaca druge polovine XIX veka pogrešno bi bilo pomisliti da oni nisu bili skloni zamišljanju nezamislivog. Reč je zapravo o odanosti stvaralaca gorepomenutom zahtevu. Kada se govori o fantastici u stvaralaštvu srpskih realista većini čitalaca prva asocijacija jeste Milovan Glišić sa pripovetkom Posle devedeset godina koja je uspešno ekranizovana podjednako kao što je uspešno napisana. Nepravedno se zanemaruje pripovetka Večnost u koju je Veselinović uneo mnogo više fantastike nego što je to Glišić uradio opisujući folklorno verovanje u vampire i nečiste sile i borbu protiv njih. Ako postoji priča u koju je uneto nestvarno, zamišljeno u jednom trenutku nesputanog razmišljanja, a napisano bez namere da se faktografski zabeleži neki običaj, obred ili praznoverica, onda je to svakako Večnost.

Sam početak pripovetke sadrži bajkovitu neodređenost vremena i mesta i govori o iskrenom prijateljstvu Ilije i Branka, toliko velikom da su se i pred Bogom, bratimeći se, zakleli jedan drugom na večno drugarstvo. Obećavši jedan drugom da će onaj koji se prvi oženi drugoga uzeti za devera to prijateljstvo učini još jačim. Veselinović već u tom momentu, na samom početku stvara uvod u zaplet. Pobratime! I do groba, i u grobu tvoj sam! (Veselinović, Izabrane pripovetke, Vuk Karadžić, Beograd, 1980. str. 117.) Prateći elemente poetike bajke pisac nas vodi ka jednom danu . Branko kao da neposredno pre toga oseća tragičan preokret upozorova Iliju I da umrem, pa kad me ti ne bi pozvao u deverstvo, ja ti ne bi oprostio.(n.d. str. 118.) Potpuno neočekivano za sve aktere priče i za čitaoca, slika idiličnog života biva uništena iznenadnim Brankovim ubistvom koje ostaje neosvetljeno. Tada počinje Ilijina drama, kako lična, tako i sukob sa okolinom koja ne može da shvati i opravda toliku vezanost za mrtvog pobratima. Svima neočekivano, Ilija na dan svadbe za devera poziva umrlog pobratima. Na raskrsnici u blizini nevestine kuće svatove je čekao, kako je i obećao mrtav konjanik Svi baciše pogled tamo, i poznadoše Branka. Isti, istovetni, samo mu lice nešto bleđe i tamnije, a oko mutnije. Oko usana igrao mu je neki čudnovat osmejak, osmejak koji te moli da mu priđeš i koji te u isto vreme odbija. (n.d. str. 123.) Na pitanja roditelja, čija je ljubav jača od bilo kog straha pred utvarom, odgovara kao da istovremeno shvata i ne priznaje zaprepašćenje koje je svojim pojavljivanjem izazvao: Ja nisam od ovog sveta. Moj svet je mir. I samo ljubav pobrina mogla me je krenuti iz mog carstva. Ona jedina moćna je mrtvoga krenuti. I ne prilazi mi majko. I da mi priđeš ne možeš me poljubiti. (n.d. 124.) Obavivši sve običajne dužnosti dever na dan svadbe, mrtav Branko zastaje sam na istoj raskrsnici na kojoj je svatove i sačekao. I poručuje svima koji ga gledaju sa mešavinom užasa i neverice pomešanih sa strahom Ali suza ne puštajte! Svaka vaša suza, to je vreo kamen što pada na moje srce. Zbogom! (n.d. 125.) Uvođenjem ovakvih motiva u pripovetku Veselinović to radi vrlo specifično. Pojava utvara, vampira i sl. Najčešće je praćeno strahom i preduzimanjem čitavog niza zaštitnih radnji i obreda. Ovde to nije slučaj. Dolazak mrtvog mladića opravdava se neraskidivim obećanjem koje su dva druga dala jedan drugom. Ilija je obradovan Brankovim dolaskom, i sam dan svadbe nije kraj njihove odanosti. Pošto mu se jedne noći javio u snu, Ilija teško prekorava sebe i polazi na Brankov grob, ispunjen nekom strašnom slutnjom. On pogleda… sa desne strane humke zjapio je otvor. I kao da ga neka druga sila krenu, preko svoje volje on korači. Spusti najpre desnu a onda levu nogu na otvor, i po nekim stepenicama stade se spuštati u grob. (n.d. 127.) Ne osećajući više teskobu, vođen nekom nevidljivom silom dolazi u sasvim drugi svet kakav nije mogao ni da zamisli. I obuze ga neka milina, topla, zanosna. Nije osećao zime ni vrućine. Osećaji njegovi više nisu bili zemaljski.(n.d. 128.) Sreće se sa Brankom koji se obradovao njegovom dolasku, raduju se susretu sve dok Ilija jednim pitanjem ne unese zemaljsko u onostrano. Tek on to izreče, a potamne lice Brankovo. Sa sredine svoda pođe kap krvi, rumena i sjajna kao rubin, pa se lagasno sniza niza svod i pade na žižak kandila. . . I dunu neki strašan oluj. Ilija ču kakio se ruše dvori njegovog pobratima… On sklopi trepavice. (n.d. 132.) Ilija se nikada nije vratio kući i svima ostalima koji ga vole.

Motiv ljubavi protkan je kroz celu priču. Ljubavi jače od pravila i običaja. Što je bilo sasvim u skladu sa poetikom proze Janka Veselinovića čak i kada se, samo u ovoj jednoj svojoj pripoveci bavi fantastikom a ne realnošću. Majstorski. Toliko majstorski da i sa ove vremenske distance možemo samo da žalimo što to nije radio češće.

 

/* */