Ivan Nešić RIGOR MORTIS (1997)

RIGOR MORTIS, Ivan Nešić

(Rock Express, Beograd, 1997)

 

Piše: Ilija Bakić

URBANI HOROR

Nova knjiga domaćeg pisca žanrovskih fantastika događaj je za ovdašnju kulturnu scenu koja (uz časne izuzetke) ostaje verna svom višedecenijskom stavu da su takva dela a priori šund, odnosno paraliteratura (i tu se, čini se, još zadugo ništa neće moći promeniti, bez obzira na svetska iskustva). Ovakav tretman svakako utiče i na broj mladih pisaca koji odlučuju da se (ne)okušaju u ovim oblastima stvaranja; na sreću, uvek postoje i oni voljni da umesto perspektivnih nacional-pamfletsko-političko-romantičarskih sadržaja krenu drugačijim putevima. Jedan od tih “drugačijih” je i Ivan Nešić koji se predstavlja prvom zbirkom priča pod žanrovski prepoznatljivim nazivom Rigor Mortis. Radnja svih priča smeštena je na teritoriji SAD, što može izgledati kao povlađivanje opšteprihvaćenoj slici o žanru (izgrađenoj upravo od američkih medija) po kojoj je moderni horor ekskluzivno rezervisan za taj prostor i ljude. Međutim, odmah po prepoznavanju standarda na scenu stupa subverzivni segment Nešićeve proze.

Naime, samo u noveli “Braća po materici” ispoštovan je obrazac sukoba prosečnog belca srednje klase sa Zlom (njegove nečiste savesti) a u ime odbrane svetog porodičnog ognjišta, sa podrazumljivim hepiendom. Sve ostale priče za junake imaju ljude iz najnižih slojeva velikog i bogatog društva: makroe, prostitutke, homoseksualce, pedofile, svakojake prevarante i autsajdere, rečju svet dna koji nije omiljen kod američkih horor pisaca i publike (a ako se i pojavljuje u takvim delima, kao kod Klajva Barkera, istina engleza, poprilično je sterilisan u ušminkan). U ovom slučaju, pak, marginalci se batrgaju kroz svoje sudbine, pokušavajući da prežive, ostanu na površini, da ih ne zatrpa đubre, uguše reklame, smrad mračnih lokala sa sumnjivom klijentelom. Susret sa Zlom u vidu duhova ubijenih, zavodnica koje kastriraju ljubavnike, kanibala, za njih je tek jedan (mada poslednji) trik sudbine koja ih konačno sustiže i odbacuje. Nešić detaljno i precizno razvija ikonografiju “američkog načina” i poigrava se njime da bi ostvario i produbio ubedljivost atmosfere.

Insistiranje na bolnim tačkama savremenih društava, od side preko ispraznosti, bede, kriminala do incesta i masovnih ubica, u ukupnom sagledavanju briše lokalni nivo i podvodi dešavanja pod globalnu urbanu doktrinu civilizacije zapada u kojoj je zlo evoluiralo i, iz mitskih korena, izraslo i dobilo savremeno lice.

Jezik ovih priča vrcav je i sočan, natopljen kolokvijalnim i žargonima što dodatno povećava uverljivost, “životnost” i u najboljem mogućem značenju podseća na stil Čarlsa Bukovskog. Radnje se razvijaju brzo i oštro bez, za ovakav milje svakako neprimerenih klasičnih načina psihologiziranja koji mogu, kod manje veštih pisaca, da nepotrebno i neproduktivno opterete tekst. No, Nešić ne zapada u pogreške i jasno sprovodi svoj koncept, dokazajući da je dovoljno talentovan i zanatski spretan, što rezultira kvalitetnom knjigom i najavljuje novog autora žanrovske proze koji obećava.

 

Prikaz objavljen u listu “Dnevnik” 11. marta 1998. godine

 

/* */