Ilija Bakić: FUTURISTA U ODSTUPANJU ILI UNEZVERIJADA

Unezverijada - Ilija Bakić

FUTURISTA U ODSTUPANJU ILI UNEZVERIJADA, Ilija Bakić

(Tardis, Beograd, 2012)

 

Piše: Ljiljana Pešikan-Ljuštanović

ŠTA RADE GNOMI U KAMERI? ili IMAJU LI TUĐE OČI DUŠU

Unezverijada - Ilija BakićOsnovno poetičko, pa i autopoetičko pitanje koje postavlja novi roman Ilije Bakića Futurista u odstupanju ili Unezverijada moglo bi se izvesti iz NMarinetijevog iskaza:

„To je zato što je gledaš kroz tuđe oči. Ali one nemaju dušu. Nemaju tvoju dušu. Baš kao što ni televizija nema dušu. Svi mogu da vide kako ABre–ton zapišava sto za kojim sedi, i ja sam to gledao, ali šta to znači? Da li se to tako dešava? Hoću da kažem da su ti Gnomi u kameri to zapazili i kroz te kablove poslali poruku onima u televizoru koji su prizor ponovili. […] Siguran [sam] da između slike na tom televizoru i stvarnog prizora postoje razlike. A one su u odsustvu ljudskog oka. Ja slikam ono što ja vidim, kako ja vidim. Isti objekt RMagrit vidi na svoj način a ludi SDali na svoj. Kad pogledaš sve te slike uočićeš sličnosti i razlike i na osnovu njih spoznati kakav je, možda, taj prizor. A ti Gnomi nisu ljudi i ne vide našim očima i… zašto sam ovo počeo da ti pričam?

Postoji li objektivni umetnički čin ili delo mimo nužnog zakrivljenja ljudskog oka? Ima li priče mimo komunikacije sa onim ko je prima, nužno različitu od one koju neko drugi kazuje? Bakićev osobeni, zaošijani ritam pripovedanja postaje, ovako gledano, dijalog sa svakim pojedinačnim čitaocem, ne više onim idealnim.

Unezverijada svakako potvrđuje da je Ilija Bakić jedan od najosobenijih srpskih prozaista: mračan, duhovit, stilski prepoznatljiv, a uz to i pisac neiscrpne mašte, koja uvek uspeva da nađe onaj elemenat oneobičenja, onaj obrat koji trgne, zbuni, obraduje, pomeri čitaoca. Futuristi, nadrealisti, dadaisti, sa svojim razuđenim intertekstualnim potencijalom, vode tog svakog čitaoca kroz unezvereni univerzum Bakićeve paralelne istorije, smešan i strašan istovremeno, a bez prestanka provokativan, privlačan, zabavan.

Intelektualan bez pretencioznosti, duhovit bez napora, ali i zastrašujući po pitanjima koja postavlja Bakićev književni Vavilon gradi se sam za sebe, magnetski privlačan za one koji uživaju u njegovoj prozi, koja je davno napustila žanrovske ramove i stege. Živ, brz, zabavan dijalog, i precizna naracija u koju čitalac utkiva vlastita znanja i iskustva, pretvaraju se u neku vrstu mehanizma za homogenizaciju vremena i poništavanje istorijskog toka. Na početku, svi su zajedno, u istom gradu koji bi mogao biti Pariz, u vremenu koje objedinjuje kulturnu, književnu i likovnu istoriju modernog doba.

Razlika između sveta u kome se kreću Bakićevi likovi i našeg ocrtava se postepeno: gnommašine, parokabrioleti, parobusi, baloni „škripa kočnica i topot kopita“ u uzavrelom futurističkom kotlu grada u kojem je plastika „zabranjeno čudo što se dobija iz nafte“, koje prave alhemisti, na lutriji se može dobiti „enciklopedija o stvarnim i izmišljenim zemljama“, a svi naslovi i priče su pomereni, kao u priči i otkačenim prevodima VDespotova. (Unezverijada, svesno, neposredno podseća na njegov unezveritet iz prevoda Automatske Alise Džefa Nuna.)

Geografiju i političku istoriju tog paralelnog sveta posredno ocrtava plan putovanja letećom trolom dobijenog na lutriji. Na tom putovanju otvara se i nova priča, koju NMarineti čita iz avangardnog časopisa, a time se dalje zaošijava duhoviti intertekstualni dijalog koji celina romana vodi sa književnim i neknjiževnim tekstovima naše kulture. Umetnuta priča teče kao pravi, tvrdi SF, antiutopija u kojoj neko po narudžbi briše i isisava svojoj žrtvi sve slike iz mozga i očiju. „Dobijeni dajdžest“ neodoljivo podseća na dotadašnji tok romana, ili bar na njegov vršno ironični opis: „to liči na serije spotova sa svakakvim izobličenjima, uvrnućima i šumovima, poklapanjima spoljnog i unutrašnjeg govora, refrenima reklama koje su se motale okolo same od sebe i svakojakih snaga koje, ovako iseckane, nemaju puno značenje“.

Galileusova predstava u Vieni, na kojoj on (pod brojem 42) sa spomenika Trećoj internacionali („nakrivljena metalna konstrukcija visoka barem 4 metra […] futuristička kopija tornja u Pisi“) demonstrira silu teže – dalje zaošijava igru sa čitaocem, terajući ga da upisuje vlastite pretstave u roman, prepoznavajući ili neprepoznavajući gusti citatni dijalog njegovog teksta sa drugim tekstovima kulture.

Jedno je, ipak, čini mi se, prepoznatljivo, nad virtualni, paralelni svet Bakićevog romana nadvija se ista opasnost kao i nad naš. Alhemija ili nauka svejedno igra svoju zavodljivu cirkusku predstavu, „ali jednog dana biće nam svima veliko BUM…“ Hoće li pre toga gnommašine zameniti pisca kao što su vršački alhemisti zamenili epskog junaka u ceđenju suve drenovine?

„Ako je pisac tek izvršilac onda oko nas lete pesme i priče i samo treba naći provodnik koji ih baca na papir. Za sada su to bili pisci. Gnommašina se ubacuje u taj niz i smanjuje ulogu čoveka. Verujem da neće proći dugo a mašine će postati samostalne.“

Odgovora nema, ili je on nešto što svaki čitalac Bakićevog novog romana mora sam pronaći? „Ako je početak tako proizvoljan ili tajanstven zašto i kraj ne bi bio takav?“ Ili je kraj uvek smrt, pa onda, ipak, ništa nije proizvoljno u velikom tkanju priče, koja zaklanja i otkriva taj neizbežni kraj?

 

/* */