Ijan Mekdonald – SRCA, RUKE i GLASOVI

Ijan Mekdonald - Srca, ruke i glasovi

(Paladin, Beograd, 2014)

Piše: Ilija Bakić

DUBOKA BUDUĆNOST KAO PRODUŽETAK VEČNOG USUDA

Ijan Mekdonald - Srca, ruke i glasoviIjan Mekdonald (1960) veoma je dobro poznat ovdašnjim čitaocima i poštovaocima naučne fantastike, pre svega zahvaljujući angažovanju Gorana Skrobonje koji je preveo sve u Srbiji objavljene knjige ovog pisca a reč je o romanima „Bespuće“, „Brazil“, „Nekrovil“, „Reka bogova“ i „Tekija“; Skrobonja je priredio i reprezentativni izbor Mekdonaldovih priča „Knjiga izgubljenih snova“. Roman „Srca, ruke i glasovi“, originalno objavljen 1992. godine, nastavak je tih napora kojima nam se predstavlja jedan od najzanimljivijih žanrovskih pisaca sadašnjice.

Mekdonald piše na engleskom jeziku a živi u Belfastu; ova fizička izmeštenost od SAD, koje sebe smatraju svetskim centrom naučnofantastične literature, dozvoljava mu da ne padne pod uticaj velikih izdavačkih kuća koje jure za bestselerima i vrše pritisak na svoje autore da pišu na određeni način. Biti Englez, pak, nosi određenu slobodu da se odudara od ovakvih principa i imperativa. S druge strane, Mekdonald je višestruko nagrađivan jer su njegova dela seriozne i umetnički zrele tvorevine koje potvrđuju da naučna fantastika i dalje može (i mora!) biti intelektualno zanimljiva i provokativna odnosno literarno ubedljiva a ne samo instantna akciona priča prigodnih postavki koje ne obavezuju ni na kakva promišljanja. Manir kalkulantskog povlađivanja željama publike, što znači i robovanje obrascima, u osnovi rezultira degradacijom žanra i povratkom u paraliterarne vode koje su u SAD carevale u prvoj polovini XX veka.

„Srce, ruke i glasovi“ odlaze u daleku budućnost Zemlje, među male samodovoljne zajednice koje svoj opstanak baziraju na organikalnoj tehnologiji nastaloj kao rezultat razvoja genetskog inženjeringa koji je omogućio da se sve potrebno, od biljaka-mesa do kuća, kamiona ili brodova uzgaja kao živa bića, bez nasilja nad Prirodom. Ovaj put je dozvolio da život ponovo ima svoje vrednosti među kojima nije trka za novcem. No, iako je takav (utopijski) koncept različit od naše nevesele sadašnjosti, ljudska bića i njihova nesavršenost odnosno logika uticaja u društvenim organizacijama nisu se promenili pa ni nasilje odnosno ratovi nisu nestali a za njihovo je razbuktavanje svaki povod, pa i prividno religijski, sasvim dovoljan. Stoga vojna sila stiže u provincije, uništava naselja i razbija porodice terajući ih u ezodus i svakovrsna stradanja i iskušenja. Mlada Matembe Fileli, koja odbija da govori, odrasta na tom putu i, pošto se rat okonča a ona koliko-toliko osamostali, pokušava da pronađe svoje najdraže. Ipak, u haotičnom, srušenom svetu prepunom izbegličkih logora taj zadatak nije ni malo bezazlen i lak niti lišen velikih mentalnih i emotivnih trauma.

U „Srcima…“ Mekdonald kreće sa temelja poetičnosti i razgaljujuće začudnosti neobuzdane fantazije, kakvu nalazimo u debitantskom romanu „Bespuće“ (1988), prema širokim zahvatima u tkiva društvenih totaliteti koja će ga interesovati u novijim delima kao što su „Reka bogova“ (2004) i „Tekija“ (2010). „Srca…“ su mešavina romana o odrastanju i stasavanju i analiza večitih procesa razaranja zajednica običnih, jednostavnih ljudi zarad velikih ciljeva koji vrhuškama donose slavu i osećaj bitnosti. Na žalost, ova konstanta ljudske istorije ne briše se, osuđujući generacije predaka i potomaka na ponovljena stradanja.

(„Dnevnik“, 2014)

 

/* */