Goran Stanković U TRAGANJU ZA ZLATNOM LIPOM (2000)

U TRAGANJU ZA ZLATNOM LIPOM, Goran Stanković

(Stubovi kulture, Beograd, 2000)

 

 

Piše: Ilija Bakić

TRAGANJA JUNAKA I PISCA

Fantastika, ona epska i naučna, višestruko je prisutna u delima Gorana Stankovića (1958) ili kao neposredni okvir za prozu (“Hronike o Hlojgeru” 1991.g. i “Terra Marginalis” 1997.g., obe pisane u saradnji sa S. Bošnjakom i Z. Pešićem Sigmom) ili kao osnov psničkih slika i vizija. I kratki roman “U traganju za Zlatnom Lipom” prati ta i takva interesovanja. Njegov kostur/sažetak mogli smo čitati u knjizi-projektu “Terra Marginalis” a “U traganju…” nalazimo potpunu priču o trojici prijatelja koji traže blagorodnu Zlatnu Lipu u srcu Peščare, sred kužnog, postapokaliptičkog sveta. Njihov put iz gradića u kome žive, posle pomnog istraživanja starih letopisa i mapa, legensi i svedočenja retkih putnika, vodi ih kroz puste i prašnjave ravnice, kraj retkih ljudi, do mračnih prstenova šuma, sve dublje u nepoznato. Što više odmiču od znanog, ma kako ono bilo bedno i bolesno, putnici sreću sve čudnije osobe i predele; bilo kakav okvir, ma i labav, očito je bolji/ugodniji od nepoznatog koje traži onu krajnju, iskonsku hrabrost da se iskorači iz ustaljenog. Prepreke, dakle, nisu samo žega, neprohodna šuma, demoni ili sluz već i otpor ‘unutar’ junaka. Konačan nagrada za žrtvovanje je Cvet Zlatne Lipe iz koga će nići drvo koje svojim rastom menja, prosvetljuje vazduh i sve oko sebe, tako da postaje čisto, sjaji, buja u zdravlju. Svoj rofej i zalog moguće bolje budućnosti tragači će odneti kući i zasaditi da širi snagu boljitka.

Arhetipska potraga za izvorom moći/sreće koren je bezbrojnih priča iz svih vremena i sa svih prostora ljudskih civilizacija a Stanković u svojoj verziji akcenat stavlja na samu avanturu, na događanja, izmene pejzaža kao scena-okvira dešavanja, te na susrete, borbu sa novim, neobičnim, tajanstvenim, što podcrtava epsku širinu poduhvata (i onog u priči i samog čina njenog ispisivanja). I škrta ali precizna karakterizacija namernika u funkciji je narečene širine (prema kojoj su likovi sasvim sitni i prolazni a njihova izuzetnost tek je igrarija viših princip) i ne remeti pretežnost pikarskog principa.

Najupečatljivija osobenost dela, pak, jeste neskrivena piščeva želja da se iskuša i na ovoj temi, te njegovo poigravanje tekstom i očigledno uživanje u tome. Koristeći matricu priče Stanković u nju smešta svoja iskustva čitanja epske i naučne fanstastike, namenro ih potencira, gradi i dograđuje da bi, potom, krenuo u istraživanje samog fenomena fantastičnog, njegove sadržine i odnosa spram ‘razumskog’. U tom iskušavanju vidljive su gradacije, od fantastike kao oneobičavanja običnog, fantastike koja ima ‘opravdanje’ u aluzijama i alegorijama do one najzahtevnije koja nema objašnjenje kao takvo već jednostavno postoji, ne mareći za svoju uverljivost i/ili verodostojnost jer joj opravdanja nisu potrebna. Do ove, nazovimo je, ‘čiste fantastike’ vrlo je teško stići, možda i nemoguće (zbog razumske osnovanosti i percepcije jezika kao medija-nosioca značenja). Ali, sama potraga za esencijom fantastike plemeniti je zadatak koga je vredno poduhvatiti se. Stanković je krenuo u tom pravcu a njegovo uživanje u stvaranju teksta/priče preporuka su znatiželjnim čitaocima.

 

/* */