Goran Skrobonja NAKOT (1994, 2011)

NAKOT, Goran Skrobonja

(Košava, Beograd, 1994; Paladin, Beograd, 2011)

 
 
 
Piše: Ilija Bakić

STILSKE I DRUGE LITERARNE VEŽBE

 
Najpre – kratka digresija…)
Iščitavanja već pročitanih knjiga, uprkos čestim preporukama da se tako šta čini, opasna su rabota. A najopasnije je upravo drugo čitanje. Svako sledeće je bezazlenije.
U čemu je muka povratku starim knjigama?
Rečju: u mogućnosti da se znatiželjnik razočara – u knjigu i u sebe: da uvidi da knjiga nije valjana (ili onoliko valjana) koliko on pamti, odnosno da shvati koliko je jednom bio naivan, neobrazovan, neobavešten, neiskusan. Lični sentimentalizam može poslužiti kao pokriće za racionalno razočarenje ali samo uslovno, delimično i nepotpuno. Ponovno čitanje je vrsta personalne arheologije koje lako otkriva našu zabludu da smo uvek (a ne samo jednom, kratkotrajno) bili lepi i pametni.

(Ali…)
Novo čitanje može nam potvrditi da smo bili u pravu što smo neku knjigu izdvojili iz mase tekstova koji tonu u zaborav. Da smo sasvim opravdano to delo ugradili u mentalnu mapu-matricu spram koje sameravamo sve nove tekstove kojima prilazimo.

Ovo saznanje godi sujeti čitaoca ali, istovremeno, brusi njegov um, obnavlja veru u lični vrednosni sistem i njegove alate.

(Naravno…)
Drugo i svako sledeće iščitavanje otkrivaju nove horizonte knjige jer – mi više nismo onaj čitalac koji je tu knjigu prvi put čitao, promenili smo se, naši fondovi znanja i iskustava su puniji, okolnosti oko nas i knjige su drugačije. Slova su, istina, ostala ista ali mi nismo. Ne možemo se dva puta okupati u istoj knjizi. Stoga su doživljaji pročitanog drugojačiji, prostraniji, sa daljom i dubljom perspektivom, promenjenim spektrom boja i emocija – gotovo da to i nije ista knjiga jer ni mi nismo (potpuno) isti. Na onog prvotnog čitaoca obukli smo još nekoliko slojeva znanja/emocija i stavili naočari drugačijih dioptrija. U međuvremenu još smo i porasli ili se smanjili, popunili ili uprostili rečnik, ponešto zaboravili, nešto novog upamtili.

(Dakle…)
Čitali ste i čitate knjige na sopstveni rizik. Naknadne reklamacije se ne primaju.

(Elem…)
Znajući i sluteći ono napred rečeno, oprezno posežem za pročitanim knjigama želeći da poštedim sebe razočarenja mada sam, istovremeno, željan novih-starih pozitivnih senzacija.

Sticaj raznih okolnosti hteo je da mi se, zahvaljujući neminovnoj raboti premeštanja knjiga s jednog na drugo mesto (ili obrnuto), u rukama nađe i Skrobonjin „Nakot“ koga sam upamtio po dobru. Prelistavanje i razgledanje pretvorilo se u pažljivo, prijatno iščitavanja. Sabiranje utisaka utoliko je zanimljivije jer sam o ovom romanu svojevremeno objavio članak-prikaz.

(I…)
„Nakot“ je, 20 godina posle ispisivanja, i dalje svež i poletan. Vreme mu je, sa svoje strane, darovalo dublje, plemenite tonove kojih nije bilo u trenutku prvotnog čitanja. Ili, preciznije, vreme je istaklo linije koje su postojale u tekstu ali koje je tek odmak potcrtao.

(Uporedni pregled…)

EVOLUCIJSKA APOKALIPSA
(„Košava“, jul 1994.)

 
Ne obazirući se na žučne diskusije teoretičara, horor, priznavali mu svojstvo posebnog žanra ili ne – postoji i, što je još važnije, širi se. Broj objavljenih knjiga ovog (ne)žanra raste – u svetu, naravno – svake godine, a jasno se uočavaju i posebne tzv. podžanrovske celine i pokreti u modernom hororu. Poslednjih godina primetna je i tendencija izraženijeg mešanja horora sa SF i fantasy literaturom.

Naravno, na ovdašnjim književnim prostorima, ta svetska dešavanja jedva da se osećaju. Horor se odbacuje kao bezvredni masovni produkt paraliterature. Čini se da su elementi fantastike onostranog na ovom podneblju definitivno zatvoreni u okvire narodnog (ruralnog) verovanja i stvaralaštva – tj. u najboljem slučaju, u delima pisaca inspirisanih narodnom baštinom. Otuda je pojava romana Nakot Gorana Skrobonje koji nosi sve odlike modernog horora, značajna sa stanovišta dokazivanja da u srpskoj književnosti postoje autori koji imaju ovakva tematska interesovanja (pored Skrobonje u neformalnoj grupi mladih autora koji pišu horor-priče su Boban Knežević, Oto Oltvanji i dr.); takođe je i očiti dokaz da se takva interesovanja mogu pretočiti u kvalitetna dela.
 
Nakot u osnovi nije čist horor već ona pominjana mešavina žanrova, u ovom slučaju – sa SF-om. Radnja je smeštena u Beograd iz 1998. g. u kome se, kao i u celom svetu, rađa neuobičajeno mnogo beba i umire neuobičajeno mnogo starih ljudi. Posle prologa koji čitaoce treba da šokira scenom brutalnog ubistva bespomoćne (naizgled) bebe – što je udarac u jedan od moćnijih tabua svekolikih ljudskih društava – Skrobonja svoju priču razvija po principu fragmentarnog slaganja epizoda – kratkih priča, sa čestom udarnom rečenicom (punch-line) na kraju svake. Incidente, naizgled nepovezane događaje u kojima stradaju nedužni ljudi, smenjuju epizode istrage (koju sprovode mladi novinar iz crne hronike i njegova devojka, istraživač-sociolog), odnosni krvavi pirovi ubijanja beba koje sprovodi poludeli penzioner. Kako knjiga odmiče i bliži se razrešenju tajne, incidenti su sve bliži tipičnim ispoljavanjima paranormalnih sposobnosti – da bi se konačno objašnjenje jednog naučnika (po kome su bebe, u stvari, mutirana ljudska bića koja će naslediti Zemlju i to se ne može sprečiti) pretvorilo u završne scene ubijanja zločinca-penzionera i odlaska novinara u novi svetski rat, dok njegova devojka, trudna, već živi u nekom drugom svetu.
 
Ako se bilo kome učini da ovakva priča nije preterano originalna ni što se tiče zapleta, ni odabira junaka, ni finala – Skrobonja nudi jasne putokaze svojih inspiracija, vezujući dela nekoliko majstora SF i horor književnosti i filma u niz na čijem je kraju Nakot, koji je opet, u takvom odnosu prema metaknjiževnoj istoriji, i moguće ishodište za neki novi književni poduhvat. Ova jasna samosvest teksta retka je, takoreći nepoznata u horor (ne)žanru. Krećući se od opštih mesta/tema SF i horora, a u ovom romanu najopštija je ona o smeni bioloških vrsta u kojoj čovek gubi od superiornijih naslednika, Skrobonja gradi sopstvenu verziju evolucijske apokalipse – dovodeći je na mesta koja svaki ovdašnji čitalac prepoznaje, što rezultira (obzirom na veću mogućnost identifikacije) i pojačanim efektom (zadovoljstvom) pročitanog. Veoma precizno iscrtana slika Beograda – od gužvi u gradskom prevozu, zagađenja, do detaljnih opisa ulica i zgrada koje i danas postoje – zahvalna su i jarka pozornica na kojoj se kreću junaci, stanovnici ovih krajeva, duboko ukorenjeni u istoriju (takav je penzioner-ubica, inače četnik iz Drugog svetskog rata), odnosno tipizirani odblesci naravi (džangrizave komšije, babe koje rade ilegalne abortuse). Kompletni utisak prepoznavanja ne uspeva da pokvari ni to što u romanu i dalje postoji stara „velika“ Jugoslavija, partija i njen sistem što je još egzistiralo u vreme pisanja ovog romana 1988-1989.g. Događaji koji su usledili između završetka knjige i njenog objavljivanja možda su otupeli oštricu cinizma prema takvom državnopartijskom uređenju, ali je priča sasvim lako prešla iz svojevrsnog budućeg/mogućeg (onog što bi moglo biti) u SF-podžanr alternativne istorije (onoga što se moglo dogoditi).

Ukupni zbir svih iznetih zapažanja je da pred sobom imamo veoma interesantno delo sa dozama žanrovske napetosti i lakoće, odnosno umetničke vrednosti u sebi, dovoljnim da čitaočevu pažnju i interesovanje drži od prve do poslednje stranice.
 
Da li bih nešto od tada napisanog brisao ili izmenio?
Zaludno je, naravno, prepravljati ono što je prošlo i kao takvo zauzele nekakvo (značajno ili minorno) mesto u vremenskim sledovima. Tekst je bio reakcija na pojavu romana, objavljen u doba kada su prikazi žanrovskih knjiga u časopisima bili izuzetno retki.

(Neke nove i stare asocijacije…)
Nakot je stilska vežba pisca kojom on iskušava postojeću žanrovsku matricu ali i sopstvene sposobnosti da istu osvoji i u nju ugradi svoju priču.

 
U jednom sloju Nakot priča o prolaznom, o precima i naslednicima; letvica te prolaznosti izdignuta je na nivo neminovnog smenjivanja vrsta. Čovek je, dakle, samo privremeni vrhunac evolucije jer taj proces nije, po prirodi stvari, okončan. Ipak, problem je u tome što Čovek može da razume šta mu se dešava (drugo je pitanje može li to da spreči).
 
Na sledećem nivou opštosti, Nakot barata bazičnim (arhetipski animalnim) strahovima od nepoznatog, tajanstvenog i fatalnog.
 
Konačno, (is)postavlja pitanje postojanja individualnosti i njenog brisanja u slučaju kada je kolektivizam uslov za funkcionisanje svake jedinke. Pitanja (ne)moći i nadmoćnosti principa samostalne jedinke naspram principa košnice.
 
Sva pitanja i dileme pozicionirani su u vizuri horora, žanra koji, barem u jednom svom segmentu, poseže i za (ne)svesnim korenima strahova, postavljajući pred svoje junake ultimativne situacije slomova vrednosnih sistema od kojih zavisi goli opstanak; Nakot proigrava jednu od takvih „apokaliptičkih psiho-drama.“

Stilska vežba ima, pored sadržinske, i, nazovimo je tako, uže literarnu dimenziju na kojoj pisac diskretno ali uporno insistira. Jer, sve su priče ispričane ali nas to ne sprečava da im pridodamo i svoju verziju. Samoodređivanje u tom sledu traži i kakvo-takvo poznavanje njegovih segmenata. A poznavanje literarnih šablona i obrazaca u osnovi je istorija pojedinačnih čitanja. Moglo bi se reći da je „lični spisateljski pečat“ sazdan delom od talenta a delom je neponovljiva, individualna kombinacija literarnih izvora/uzora.

Ima pisaca koji nisu voljni da otkriju svoje književne „favorite“ dok drugi na njima insistiraju. U Nakotu Skrobonja ne krije prethodnike i savremenike na kojima se učio i na koje se ugledao. Spisak knjiga i filmova pomenutih u ovom romanu bio bi zanimljiva sekundarna „pod-literatura“ jer bi se na osnovu nje mogla otkrivati unakrsna delovanja, preplitanja i odstupanja od obrazaca. Ta i takva „metatekstualnost“, delimično i „metafikcija“ dragocena je linija romana, retka danas kao što je bila retka i u vreme pojave knjiga.

(Usputna konstatacija: i dalje me prizori u kojima iz tela likova romana izbija i blješti svetlo ponajviše podsećaju na kadrove nenadmašnih stripova genijalnog Mebijusa, mada ga Skrobonja izričito ne pominje.)

Nakot je smešten u pogodbenu državu Srbiju, odnosno na prostore Balkanske federacije, u godinu 1998. Autor je, u odnosu na trenutak pisanja, priču smestio desetak godina u budućnost. Knjiga se pojavila 1994.g. i već tada je bilo jasno da se stvari razvijaju drugačije nego što je u njoj smišljeno. Danas znamo da se ništa od opisanog nije dogodilo (ili se nije dogodilo baš onako kako piše). Naravno, fantastika, ona naučna ili mračna, ne predviđa budućnost pa je obaziranje na datume u takvim knjigama tek refleks koji se ne može izbeći ali kome ne treba pridavati poseban značaj.

 
No, s druge strane, iz današnje perspektive, pogled unazad, u vreme kada je delo nastajalo, otkriva mnoštvo zanimljivih momenata:
 
– živopisne karaktere – mrgodni, suvonjavi komšija koji krije tajnu svog identiteta i četničku prošlost. Baba, vračara i nadrilekar, koja tajno vrši abortuse. Seljaci iz centralne Srbije, pograđanjeni seljaci iz Beograda;
 
– drugačije (zaboravljeno) ustrojstvo društveno-političke socijalističke zajednice (od partijskih instanci, saveta stanara do mesnih zajednica);
 
– sasvim osoben mentalitet, drugačija životna očekivanja utemeljena na decenijski ustaljenom razvoju događaja koji su podrazumevali sigurnost i boljitak;
 
– sećanje na video eru, kratkotrajnu ali burnu, na ovim prostorima obeleženu velikim filmofilskim entuzijazmom i još masovnijom piraterijom;
 
– šetnje kroz Beograd s kraja osamdesetih godina prošlog veka, sa ovlašnim ali preciznim opisima lokacija koje su tada nešto značile – na primer Beograđanka (sinonim za Robnu kuću Beograd i Studio B), ekskluzivni „Kluz“, buntovni SKC, „romantičarski“ stadion OFK Beograda. Danas su u tim prostorima drugačiji sadržaji, oni više nemaju oreol elitne ili subverzivne (ali u svakom slučaju) ‘urbane kulture’ kakav su imali pre dve decenije.
Nakot je, dakle, i Skrobonjin kulturološko-psihološko-sociološki zapis o jednom vremenu, spontan i ubedljiv, vredan onima koji opisano vreme poznaju „iz prve ruke“ a valjan i onima koji su ‘na lice mesta’ došli kasnije.

Nakot je smešten u realni Beograd 1980-tih, sa autentičnim toponimima, adekvatnom arhitekturom, „živim“ ljudima u burnim interakcijama. To je uspešni pokušaj „korišćenja“ tadašnje svakodnevice u žanrovske svrhe, koji je potonjim autorima širom otvorio vrata „domaćeg terena“, skidajući famu da se žanr, ovog puta horor, uvek dešava drugde.

Nizanje fragmenata iznova se potvrđuje kao neprevaziđen spisateljski alat za široke zahvate u tkivo literarne stvarnosti. Skrobonja umešno i efektno koristi naizgled nepovezane, zaokružene epizode, slažući ih u mozaik velike fatalne slike.

Pre i posle svega, Nakot je roman koji je čitljiv, uzbudljiv i zabavan – ako tražite uzbuđenja i zabavu, strašan i jeziv – ako vam to prija ali i inteligentan, intrigantan i maniristički delikatan – za one kojima su takvi nivoi čitanja i značenja potrebni i dragi.

 

(2011)

/* */