Goran Skrobonja ČOVEK KOJI JE UBIO TESLU (2010)

ČOVEK KOJI JE UBIO TESLU, Goran Skrobonja

(Laguna, Beograd, 2010)

 

Piše: Ilija Bakić 

U MULTIVERZUMSKIM ZAMKAMA

Novi roman Gorana Skrobonje (1962.), pisca, prevodioca i izdavača poznatog kako u krugovima ljubitelja tzv ’žanrovske literature’ tako i na širokoj kulturnoj sceni Srbije u mnogočemu se čini značajnim ne samo u spisateljskom razvoju samog autora već i u opštijem razvoju (čitaj, širenju horizonata i brisanju predrasuda) ovdašnjih literarnih prilika i neprilika. Naime, „Čovek koji je ubio Teslu“ svojim kvalitetima i umetničkim dostignućima stavlja na iskušenje brojne okoštale akademske stavove o žanrovima i njihovoj (bez)vrednosti; s druge strane, „Čovek…“ takođe ’testira’ i žanrovske čistunce jer, mada polazi iz žanrovske matrice istu nadilazi zahtevajući od čitalaca da otvore svoje (žanrovske) vidike i da izađu iz istih – da li je u pitanju koincidencija ili nešto više od toga ali i Oto Oltvanji u svom ovogodišnjem romanu „Kičma noći“ takođe postupa i ’deluje’ na isti način. Po ovakvim namerana i rezultatima Skrobonja (i Oltvanji) praktično demonstrira(ju) kako se stvara tzv ’slipstrim’ literatura koja spaja iskustva žanrova i glavnog literarnog toka, gradeći specifični amalgam koji prepliće raznolika iskustva (čitaoci sa dužim sećanjem, u ’slipstrimu’ će lako prepoznati otelotvorenje postmodernističkih postulata da je svaki žanr jednako valjan i umetnički izazovan za ’različito’ posmatranje i stvaranje sveta/svetova).

„Čovek koji je ubio Teslu“ sa podnaslovom „Dnevnik apsinta i krvi“ nominalno polazi iz podžanra ’alternativne istorije’ koji svet drugačiji od ovoga koji poznajemo gradi tako što se, u određenom trenutku, priča odvaja od onoga što se desilo i kreće drugačijim smerom (’proizvodeći’ nove globalne i lokalne društvene okvire, vrednosne sisteme i raspodele snaga); klasični primer alternativne istorije jesu priče/romani u kojima se II svetski rat završio pobedom Trećeg Rajha i Japana. Ovakva dela pisali su ’čisti’ žanrovski autori (Roberts, Dik, Sarban, Asimov) ali im nisu ’odoleli’ ni glavnotokovski autori, npr Žo Soareš u inteligentno-urnebesnom romanu „Čovek koji nije ubio Franca Ferdinanda“; među novijim primerima navedimo Filipa Rota i njegov roman “Zavera protiv Amerike“ iz 2004.g. (u kome Lindberg, simpatizer nacizma, pobeđuje na izborima i uvodi diktaturu po ugledu na svog idola Hitlera). Alternativne istorije nisu na ovdašnjoj literarnoj sceni imale previše ’sledbenika’; ipak, pomenimo nekoliko pripovedaka i novela Vladimira Lazovića (samostalno i u saradnji sa Ivanom Nešićem) i pojedine segmente romana „Vi što maštate o sreći“ Ljubomira Damnjanovića.

Izazovi koje pred pisca stavlja alternativna istorija ne iscrpljuju se samo u zamišljanju drugačijeg sleda događaja; u zaleđu svake priče neminovno je upoređivanje stvarne i ’nove’ istorije, njihovo sameravanje i vrednovanje. U razlikovanju jedne i druge istorije, pak, otkrivaju se temelji društvenih odnosa i etičkih skala odnosno principi koji su opšti za čovečanstvo kao vrstu. Naravno, od pisca i njegove umešnosti zavisi da li će svoje delo svesti na kostimiranu akciju (kao jednu krajnost) odnosno na sociološko-filozofski traktat (kao drugu krajnost) ili će uspeti da stvori delo u kome svi elementi skladno funkcionišu, kako to jeste u „Čoveku…“.

Skrobonja je zamislio i predstavio Srbiju kao moćnu (možda i najmoćniju) državu sveta smeštenog u alternativni početak XX veka; zasluga za prosperitet pripada genijalnom Nikoli Tesli i njegovim izumima koji iz Beograda ’osvajaju’ svet (koji se, naravno, bitno razlikuje od nama poznate istorije); ipak, Teslina bezuslovna potreba za otkrivanjem tajni tkiva realnosti zavrteće sudbine i otvoriti vrata zlosrećnim događajima. Izmeštajući stvarne ličnosti u nove uloge odnosno gradeći likove koji su potpuna fikcija, autor zapliće dešavanja na pozornici Beograda kakvog (ne)znamo. Junaci u širokom rasponu od Tesle, Forda, Bufalo Bila, Apisa, Skerlića, Mate Hari, Lazara Komarčića, Nušića, Lenjina, Gavrila Principa i inih drugih izlaze na romaneskno-istorijsku pozornicu, bilo kao glavni ili sporedni likovi bilo kao puki prolaznici i kulise. Ono što čitaoci o njima znaju i sudbine koje im pisac poverava stalni su izvor metatekstualnih igrarija, od sasvim bezazlenih do grotesknih. No, čar alternativnih istorija jeste i u tome što sasvim slobodno (nonšalantno) relativizuju i stavljaju pod sumnju sve tzv Velike Istine koje se, u našoj verziji istorije, podrazumevaju odnosno bespogovorno uvažavaju, bez obzira što glas razuma sugeriše da ništa nije toliko sveto da se ne bi preispitalo i prevrednovalo (makar da se time iznova potvrde sopstveni stavovi). Mnoštvo poznatih ’domaćih’ likova odnosno ’domaći teren’ na kome se priča dešava izazvaće dodatnu zainteresovanost i nedoumice upravo zbog bolećivosti i predrasuda kojima se (o)lako podleže i koje uvijaju u romantične i herojske oblande mnoge istorijske ličnosti (neretko bez ikakve stvarne potpore za takve stavove). Skrobonji se mora priznati hrabrost da se oslobodi lokalnih ’opšte poznatih’ istina i ’poigra’ se istorijskim likovima.

Pripovedanje u delovima priče o ’boljoj Srbiji’ bogato je detaljima iz ’stvarne’ Srbije, što podiže uverljivost opisa i identifikacijsku tenziju. Grad Beograd, njegove ulice, šetališta, znamenitosti, od poznatih zgrada do kafana i sumnjivih četvrti, ravnopravni je junak ’starinskog’ segmenta romana. Pisac i samim tonom odnosno usporenim segmentima, uz brojne arhaične reči i sklopove, potcrtava atmosferu jednog drugačijeg vremena. Svojevrsni kontrapunkt blagorodnom Beogradu je savremeni nam (ili blisko budući) Beograd u kome tajkun Nikodije Marić gradi i širi svoje carstvo ne sluteći da je svo njegovo bogatstvo i moć ništavno spram sila koji ne može ni da sagleda a koje će se lako poigrati njime. Nikodijeva priča je na prvi pogled glamurozna i tehnokratski sjajna ali je, u osnovi, opora i mučna; takav je i njegov svet, beskrupulozan, egoistički nemilosrdan čak i kad je pod senkom događaja koji ga može okončati. Spoj/sudar dve stvarnosti dešava se u praktičkom potvrđivanju teorije multiverzuma, što je svojevrsno ispunjenje duga žanru naučne fantastike i konačna tačka preloma u kojoj je sve moguće –  sve su realnosti porozne i propustljive za uplive drugačijih svetova a (dosledno ovome) i ličnost može biti ’ispražnjena’ i nastanjena nekim drugim entitetom. Upravo ta i takva mogućnost dozvoljava piscu da, uvođenjem svedoka-učesnika iz drugih vremena, raskrinka i onu blažu i srećniju Srbiju jer se iza klasično elegantnih fasada, kao i onih visoko-tehnoloških, kriju isti nagoni – zavist, spletkarenje, fanatizam pod svakojakim izgovorima, krvoproliće i stradalništvo. Možda bezbrojne paralelne stvarnosti zaista postoje ali je, uprkos njihovoj raznolikosti, matrica ljudskog ponašanja (u pojedincima ili narodima) nepromenjiva.

Skrobonja zapretene niti svojih priča vodi sigurno i spretno ih zapliće, pažljivo kanališući tenzije prema konačnom razrešenju priče. Roman se, u zavisnosti od želja, potreba i mogućnosti čitalaca, može iščitavati kao dobra akcijska zavrzlama sa plemenitom patinom (alternativne) starine ali i kao ambicioznije preispitivanje onoga što je bilo, što jeste i što (ne)može biti. U konačnom svođenju utisaka, „Čovek koji je ubio Teslu“ valjano je delo proverenog autora koje zaslužuje čitalačku i kritičarsku pažnju.

(Tekst objavljen u časopisu Gradina 38-39, januar 2011)

/* */