Filip K. Dik – SANJAJU LI ANDROIDI ELEKTRIČNE OVCE?

( – )

Piše: Ilija Bakić

POSTAPOKALIPTIČNI KOŠMAR

Filik K. Dik (1928-1982) jedan je od nespornih klasika naučne fantastike. Bio je pisac-nadničar koji je morao da piše mnogo da bi se izdržavao od skromnih honorara (za 28 godina objavio je 40 knjiga), živeo krajnje neurednim životom, upotrebljavao droge (njegovi biografi smatraju da nikada nije bio potpuni narkoman upravo zbog svakodnevnog, višečasovnog pisanja). Uprkos „masovnoj proizvodnji“ njegov nesporni talenat je vidljiv bezmalo u svakoj priči a mnoge od njih bile bi remek-delo samo da je autor imao vremena da je dotera. Stanislav Lem u znamenitom eseju o američkoj naučnoj fantastici, u knjizi Fantastika i futurologija, među retkim autorima za koje tvrdi da zavređuju pažnju pominje i Filipa K. Dika; Lemu smeta nedovršenost i neujednačenost Dikovog stila i ikonografski arsenal poznat iz palp perioda ali mu ne odriče zanimljivost ideja. Dik je zaista koristio standardni arsenal naučne fantastike: robote, androide, paranormalne sposobnosti, bizarnu tehnologiju, svemirske avanture, vanzemaljce svih oblika ali ih nije (zlo)upotrebljavao zarad rutinskog korišćenja obrazaca već da bi upečatljivije oslikao odmake od društvenih, moralnih ili  prostorno-vremenskih pravila. Među najuspelije Dikove romane spadaju: Čovek u visokom dvorcu (1962), alternativna istorija u kojoj su Nemci i Japanci pobedili u II svetskom ratu; postapokaliptični košmar Sanjaju li androidi električne ovce? (1968; po motivima ovog romana Ridli Skot je 1982. godine snimio film Blade Runner koji važi za jedan od najboljih naučnofantastičnih filmova ali, uprkos vizuelnoj atraktivnosti, ne domaša kvalitete romana), Ubik (1969), fantazmagorija o raspadanju vremena i prostora, paranoidni košmar ličnosti izbrisane iz sopstvene sadašnjosti Tecite suze moje, reče policajac (1974), Tamno skeniranje (1977), šizofreni krimić u kome tajni agent dobija zadatak da špijunira sam sebe; Dik je ovaj roman smatrao svojim najboljim delom.

            Roman Sanjaju li androidi električne ovce? prati dan u životu Rika Dekarda, lovca na odstrelnine – androide koji iz kolonija na Marsu organizovano beže na Zemlju opustošenu Terminalnim svetskim ratom; vlasti podstiču iseljavanje a svaki iseljenik dobija androida kao sopstvenog slugu. Oni koji ostaju rizikuju da zbog sveprisutne radioaktivne prašine postanu nenormalci (pilećemozgovci, mravomozgovci) i zbog toga izgube pravo da odu u svemir. Biljni i životinjski svet je gotovo izumro; pitanje je prestiža posedovanje i čuvanje životinja (na krovovima polupraznih stambenih zgrada) a oni koji nemaju dovoljno para za žive kupuju veštačke električne životinje i prema njima iživljavaju svoju naklonost (Dekard ima električnu ovcu). Neformalna religija mercerizam, uz pomoć seansi sjedinjavanja, podstiče međuljudsku empatiju i razumevanje; androidi nemaju tu sposobnost i mogu biti prepoznati po zakasnelom reagovanju na pitanja koja traže empatijski telesni odgovor. Ali, novu generaciju androida, sa usavršenim Neksus-6 mozgovima, izuzetno je teško razlikovati od ljudi. Pošto kolegu rani jedan od progonjenih androida Dekard dobija zadatak da ih eliminiše – povuče. Da bi bolje upoznao lovinu Dekard odlazi u korporaciju koja ih proizvodi i tamo upoznaje atraktivnu androidku Rahelu. Njegov lov vodi ga kroz bizarne situacije ali i teška preispitivanja sopstvene svrhe i posla kojim se bavi. Posle dubokog razočarenja i pokušaja samoubistva Dekard se vraća kući, supruzi, (ne)izvesnom i neizbežnom svakodnevnom življenju. Na horizontu se naziru promene: opštepopularni TV zabavljač Baster Drugarčina, koji je android, raskinkava Mercera i njegovo učenje o empatijskoj izuzetnosti ljudi u odnosu na androide.

            Priča Androida… fascinantna je u svojoj složenosti i višesmislenosti. Iz početnog atraktivnog akcionog zapleta pomaljaju se psihološke, egzistencijalne i filozofske ravni koje prerastaju rutinska žanrovska dela (bazirana na manje-više konsekventnim razvijanjima posledica oneobičavanja jednog segmenta stvarnosti). Dikova vizija pleni originalnom atraktivnošću, nesvakidašnjim postavkama odnosa pojedinac-društvo, svežinom i upečatljivošću zapleta i atmosfere, poigravanjem doživljajima stvarnostima i opsenama, logičkim paradoksima, krhkim granicama svesti i nepredvidivim meandriranjem spoznaje sopstvenog postojanja. Psihološki profil Rika Dekarda jedan je od najpreciznije i najpotpunije ocrtanih u naučnoj fantastici.

            U Androidima… Dik demonstrira vanrednu stilističku veštinu uz pravi vatromet asocijacija i domišljatih slika pomešanih sa opisima trivijalne svakodnevice što sveukupno oplemenjuje i produbljuje konačni doživljaj. Pažljivi čitaoci zapaziće i Dikove već znamenite razgaljujuće gafove, materijalne i logičke greške (različite vrste pića koje akteri piju u istoj sceni, nestajanje-zanemarivanje pa pojavljivanje leševa). Rečju, i pola veka od pojave roman Sanjaju li androidi električne ovce? je izuzetno štivo koje nije izgubilo ništa od svoje zadovljivosti i intrigantnosti te je obavezna lektira svakom literarnom sladokuscu.

/* */