Filip K. Dik – LAVIRINT SMRTI

Filip K. Dik - Lavirint smrti

(Paramecijum, Beograd, 2014)

 

Piše: Ilija Bakić

NEPRILAGOĐENA GRUPA U KLOPCI

Filip K. Dik - Lavirint smrtiFilipa K. Dika (1928-1982) žanrovska kritika jednodušno svrstava među najznačajnije pisce naučne fantastike. Ipak, ova se tvrdnja odnosi samo na manji deo njegovog obimnog opusa jer većinu čine dela pisana na brzinu i puna klišea, prema zahtevima izdavača. Po ovoj karakteristici Dik spada u mnoštvo „literarnih najamnika“ koji su „štancali“ određenu žanrovsku robu za male nadnice, uvek u u žurbi da ispoštuju rokove, uvek u neizvesnosti da li će ponuđena priča ili roman biti prihvaćeni i objavljeni, neretko prekrajani po urednikovoj volji. Naučna fantastika tretirana je isključivo kao roba, štivo određenih, očekivanih, karakteristika, koje služi zabavi kupaca te stoga ne sme da izneveri njihova očekivanje jer to znači pad prodaje i profita. Sve što bi iskakalo iz rudimentarnih žanrovskih šablona nije prihvatano pa je i „umetnost“ bila nepoželjni luksuz. Otuda je Dik, svestan spoljnih obaveza ali i unutrašnjih „nemira“ stvorio mnoštvo priča koje su baratale žanrovskom ikonografijom ali povremeno i iskakale iz kolotečine. U nizu romana ova su iskliznuća dublja pa ikonografija postaje dobrodošla pozadina za ambicioznije sadržaje. Tako je Dik uspeo da se izdigne u umetničke sfere što je uspelo samo retkim najamnicima (takav je i velikan Robert Silverberg). No, mada je vrlo mlad ovenčan i žanrovskim priznanjima – nagrada „Hugo“ za roman „Čovek u visokom dvorcu“ 1963.g. – Dik je, pritisnut dugovima, iznova padao u klopku najamništva bivajući prinuđen da razvodnjava svoje ideje (koje su sve više naginjale misticizmu). S druge strane, balansiranje između obrazaca i novih ideja veoma se dopadao konvencionalnom i konzervativnom Holivudu koji je snimio niz filmova po Dikovim, manje ili više osakaćenim delima, od „Blejd ranera“, „Totalnog opoziva“ do „Suvišnog izveštaja“.

„Lavirint smrti“ varira priču o zadesno stvorenoj grupi ljudi koji se sticajem okolnosti nađu na nepoznatom mestu, ovog puta na planeti Delmak-O, i bivaju suočeni sa fatalnim pretnjama koje izmiču njihovoj sposobnosti poimanja realnosti. Kako priča odmiče tako se izoštravaju osobine pojedinaca koje usporavaju ili potpuno onemogućavaju zajedničko delovanje grupe. Posle niza dogodovština preživeli shvataju da ono što su smatrali stvarnim i istinitim to uopšte nije, da iza svega postoje drugačiji planovi moćnih državno-vojnih sila. Ali ni to nije kraj jer se sama ekspedicija dešava u glavama članova posade svemirskog broda – mada ni to nije konačna istina. Pisac jasno i lako vodi priču, upliće fragmente zagonetke ali i rešenja, poigrava se ličnim viđenjima istih događaja i manje-više neočekivanim reakcijama na nepoznato i opasno. Dik se motivom labave grupe u neprijateljskom okruženju bavio u pet romana („Oko na nebu“ 1956, „Iščašeno vreme“ 1959, „Tri stigmate Palmera Eldriča“ 1965, „Ubik“ 1969, i „Lavirint smrti“ 1970) uvek iznova preispitujući odnos jedinka-grupa i fiktivna-realna stvarnost; svaki od romana donosi novi preokret u ovoj temi (baš kao u romanima o pojedincu bačenom u drugačije stvarnosti van one u kojoj je imao svoje mesto). I u „Lavirintu smrti“ Dik postavlja nekoliko žanrovskih obrazaca (nepoznata planeta i ekologija, svemirski brodovi…) da bi se fokusirao na odnose u grupi i odbrambene reakcije na nevidljive opasnosti. Ovoj maloj psiho-sociološkoj studiji razrešenje tajne nije osnovni cilj jer ono tek zaključuje knjige i daje kakav-takav okvir priči kojoj je težište i dalje na procesima (ne)prilagođavanja ljudskom i neljudskom okruženju, na iščašenosti razmeravanja i zaključivanja (koju sugerišu i bizarni naslovi poglavlja) o (ne)poznatom.

 

/* */