Embrouz Birs: SMRT HALPINA FREJZERA

SMRT HALPINA FREJZERA, Embrouz Birs

(Solaris, Novi Sad, 1994)

 

 Piše: Ilija Bakić

POSMATRAČ STRAHOVA

Embrouz Gvinet Birs  (1842-1913?) jedan je od najznačajnijih američkih pisaca s kraja XIX veka. Za života je postao kultna ličnost, što podrazumeva neumerene (mada retke) hvale i isto takve, neumerene (ali obilne) pokude. Sve to nije zaustavilo ’pesimističku mašinu’ starog mizantropa koji je u svoj program stavio: „… hladno neodobravanje ljudskih institucija, uključujući sve vidove vlasti, većinu zakona i običaja kao i celokupnu književnost“. Cinizam, sarkazam, groteskno ogoljavnaje apsurdnosti velikih parola ali i egzistencije jedinke, karakteristični su za Birsov obiman opus. Ali, njegov cinizam nije bio uperen samo prema drugima već i prema samom sebi – u 71. godini ovaj večiti, strasni novinar prelazi Rio Grande i pridružuje se pobunjenicima Pančo Vile, da bi u pustarama Meksika netragom nestao. U oproštajnom pismu ’vedro’ kaže: „Biti ’gringo’ u Meksiku – ah, to je prava eutanazija“. Nikad se nije saznalo kako, kada i gde je Birs umro.

Od 12 tomova u koje su sabrana Birsova dela našim čitaocima do sada su dostupne samo mrvice (jedan izbor priča, jedan izbor basni i knjiga „Đavolov rečnik“, poneka priča u periodici). Zbog toga je izbor 11 priča pod naslovom „Smrt Halpina Frejzera“ važan doprinos otkrivanju ovog autora. Prve tri priče u knjizi preuzete su iz zbirke „Priče o vojnicima i civilima“ (iz 1891) i bave se uzaludnošću pogibija odnosno besmislom rata. Priču „Događaj na mostu kod Sovine reke“  kritičari smatraju anticipacijom pripovedačke tehnike toka svesti. Proza „Čikamagva“ odvodi čitaoce na susret sa natprirodnim: u njoj dečak sreće izmasakrirane vojnike koji su ustali iz svojih grobova rasutih po bojnom polju. I u preostalim segmentima ovog izbora dominira fascinacija tajanstvom onostranog, pojavama koje opsedaju i muče junake, najčešće na zabitim mestima divlje, negostoljubive prirode kao adekvatnim pozornicama (priče „Noćna zbivanja u Mrtvačkom klancu“, „Prokletinja“, naslovna „Smrt…“, „Krčag sirupa“). „Moksonov gospodar“ varijacija je mita o čoveku-božanskom stvaraocu i njegovom prokletstvu, čime Birs duboko zadire u teme SF žanra.

Međutim, nisu sve priče iz ovog izbora mračne i jezovite. Naprotiv, Birs je umeo da se i na crnohumorni način poigra surovim događanjima. Dokaz su priče „Pseće ulje“ (u njoj dečak otkriva idealan način da poboljša kvalitet psećeg ulja koje pravi njegov otac tako što ulju dodaje fetuse koje njegova majka tajno abortira. A kad mu se roditelji u svađi poubijaju on i njih koristi kao dragocenu sirovinu za spravljanje leka) i „Grob bez dna“ (u kojoj otac porodice, živ sahranjen ali tako da je iz groba upao u kanalizaciju, teroriše svoju porodicu kradući hranu).

Zaključimo: iščitavanje ove knjige otkriva još jednu snažnu liniju u Birsovom stvaralaštvu – zaokupljenost mračnom fantastikom, po čemu je blizak genijalnom E. A. Pou. Istražujući čovekove reakcije, narastanje straha i uzdizanje dubokih slojeva ličnosti u sukobu sa moćnim neprijateljima koji stižu iz nepoznate prirode ili komešanje onostranih sila u i oko čoveka, Birs je svojevrsni prethodnik književnom žanru poznatom po svom novom, savremenom imenu – horor – a koji se ranije različito nazivao, od ’priča tajanstva i jeze’ do ’strave i užasa’. Bez obzira na imenovanjem suština, srž žanra nije promenjena – to je strah od nepoznatog. Taj strah, uprkos svom napretku, tinja u svakom čoveku i grupi, tinja ispod pokrova razumskom, u oblicima koji pokrivaju celokupnu egzistenciju, od besmislenog straha od mraka u sobi do onih vezanih za bol i fizički nestanak. Birs je oštroumni, pronicljivi posmatrač nastanka i razvoja tih emocija zbog čega zaslužuje svu našu pažnju i hvalu.

(1995)


/* */