Džek London: CRVENA KUGA

CRVENA KUGA, Džek London

(Solaris, Novi Sad, 1994)

 

Piše: Ilija Bakić

SKERLETNA SMRT SVETA

Džek LondonŽivot i delo Džeka Londona (1876-1916) pravi je primer američkog, u osnovi populističkog sna (’sve se može ako ste hrabri, uporni i u Americi’) u umetnosti. Za 40 godina, koliko je poživeo, London je promenio desetine zanimanja, doživeo mnoštvo avantura na egzotičnim mestima i napisao poreko 50 knjiga u kojima su njegov nemir i iskustva pretočeni u uzbudljivo štivo koje se dopadalo – i dopada – čitaocima. Ipak, Londonova interesovanja bila su netipično široka i od realističkih priča odvela ga u  vremena i svetove fantastike (termin Science Fiction biće skovan tek 1930-tih). Tri su osnovne teme kojima se London bavio u fantastičkom delu svog opusa: praistorija (u romanima „Pre Adama“, „Kad je svet bio mlad“), pobeda komunističkih ideja (roman „Gvozdena peta“) i globalna katastrofa; roman „Crvena kuga“ (u originalu „The Scarlet Death“iz 1915.g.) najpoznatije je delo iz ove grupe.

Opštom propašću sveta odnosno čovekove civilizacije bavili su se brojni pisci pre Londona (T. Kembel, M. Šeli, H. Dž. Vels, M. P. Šil) a 1950-tih i 1960-tih ova tema će biti izuzetno prosutna u britanskom SF-u (u delima Vindhema, Kristofera i najvrednijeg Dž. G. Balarda), da bi se polovinom 1970-tih našla u žiži interesovanja filmske industrije, potvrđujući intrigantnost i duboku vezanost ljudi za ovakve sadržaje (što i uzrokuje njihovu cikličnost u medijima). Načini ’dešavanja’ katastrofa vremenom su se jasno diferencirali, od onih prirodnih, uzrokovnih elementarnim silama planete i svemira na/u kojima živimo do propasti koje izaziva čovek svojom tehnologijom. Koreni svih priča o propasti je arhetip-sećanje na potop kao kaznu (božiju) za grehove ljudskog roda. U ovakvom kontekstu i čitava istorija čovečanstva može se posmatrati kao neprekinuti niz katastrofa koje utiču i određuju razvoj, materijalni i duhovni, ljudske vrste.

U „Crvenoj kugi“ propast sveta izazvala je neizečiva kuga posle čijeg pira na čitavoj planeti preostaje tek šačica ljudi potonulih u divljaštvo. Jedini čovek koji se seća sveta pre velike propasti priča o tom, 60 godina udaljenom, vremenu svojim unucima, deci novog sveta. Pripovest je tužna, ponekad i patetična ali njene reči uspevaju da ganu samo onoga ko ih izgovara ali je i slušaoce (jer za njih nemaju značenja).

Katastrofa u Londonovoj verziji nosi u sebi duboki strah od nekontrolisanog ljudskog napretka i osvete Prirode koja, kao prastaro božanstvo, kažnjava ljudsku bahatost i, pošto čovečanstvo nije uspostavilo ravnotežu između razmnožavanja i okruženja, šalje (istina, posle nekoliko upozorenja-izlečivih bolesti) kugu koja će satrti neposlušne. Tako kuga, taj stalni pratilac ljudi koji je u Srednjem veku već, u više navrata, pretio istrebljenjem ljudi pa se, ipak, neočekivno, povlačio, postaje sila osvetnica. Prastari strah od uništenja ostvaruje se, nerazumnost razumne životinje kažnjena je. A starac u svojoj pripovesti predviđa novi zamah točka istorije, novi krug u kome će uspon opet rezultirati padom. Ovu ideju potonji autori SF-a bogato se razviti/varirati u podžanru atomske odnosno ekološke katastrofe.

London je pripovedački problem, koji priča o dva različita sveta, nosi (a problem je pre svega nužnost neprestanog objašnjavanja pojmova iz oba sveta) rešio dugim monolozima starca koje prekidaju funkcionalne upradice unuka, čime je kamuflirana preterana didaktičnost ispovesti. No, kamuflaža nije uvek bila uspešna. Ova primedba, kao ni ona da radnja ponekad (posebno u delu o romansi pripovedača sa devojkom iz hotela) opasno klizi u vode tugaljivosti, međutim, nikako ne mogu umanjiti žanrovski značaj ovog romana jer su u njemu veoma inteligentno postavljena pitanja koja i danas dobijaju svoje književne odgovore (setimo se Kingovog romana „Uporište“ koji govori o ostacima sveta koga je uništio neizlečivi grip). A da kuga još uvek može da ugrozi ljude, da nije savladana, uverili su nas i letošnju događaji u Indiji. Možda istorija zaista ima kružni tok?

(1995)

/* */