Donald Bartelmi: KRALJ

KRALJ, Donald Bartelmi

(Prometej, Novi Sad, 1996)

 

 

Piše: Ilija Bakić

STARI NOVI KRALJ ARTUR

Donald Bartelmi (rođen 1931.g. u Filadelfiji, umro 1989.), studirao je žurnalistiku, bio direktor Muzeja savremene umetnostu u Hjustonu, urednik njujorškog nedeljnika za umetnost i književnost „Location”, predavao na mnogim univerzitetima. Svrstavaju ga u „Generaciju ’31” američke književnosti u kojoj su i takve veličine kao Džon Bart, Robert Kuver, Rejmond Federman, Tomas Pinčon i drugi. Svi oni su protagonisti literarnog usmerenja iz 1960-tih zvanog ‘postmodernistička književnost’, ‘metaproza’, ‘parafikcija’ ili slično (već prema domišljatosti onoga ko termin smišlja). Ono što je zajedničko za pomenute autore je odbacivanje normi realističko/socio/psihološkog romana/priče zarad krajnjeg subjektivizma u doživljaju stvarnosti,’eksplozija forme’, okretanje samom činu pisanja, problemima jezika kao medija saopštavanja i, pre i posle svega, sveopšta ironija koju je najbolje ‘objasnio’ Dž. Bart rečima: „Radi se o romanima koji oponašaju formu romana, a pišu ih autori koji oponašaju ulogu autora.”

Bartelmi je napisao desetak knjiga (roman „Raj” i izbor priča „Otčaravanje” objavljeni su u bivšoj Jugoslaviji) a „Kralj” je njegovo poslednje delo, završeno upravo pred smrt i posthumno objavljeno, delo koje odražava njegovo umeće oneobičavanja svakodnevnog, odnosno, s druge strane, sposobnost da bizarno prikaže kao sasvim normalno stanje ili dešavanje.

Svet o kome priča „Kralj” svojevrsna je alternativna istorija u kojoj je kralj Artur, zajedno sa svom bulumentom vitezova, poživeo dovoljno dugo da se bori sa nacistima u II svetskom ratu. Tako legenda ponovo počinje da se odvija u novom okruženju, uz mnoštvo izmena i prilagođavaja: ljubav kraljice prema Lanselotu (ali i ostalim simpatičnim junacima) glavni je trač koji lord Hau-Hau lansira radiom iz Berlina, na radost boraca i širokog puka; traženi Gral je A bomba koju Artur, iako umoran i gotovo poražen, ne želi da upotrebi jer nije ‘viteška’; Ezra Paund i dalje prosipa kletve protiv Jevreja sa Radio Rima; među vitezovima se pojavljuje i prvi crnac; dame se zabavljaju traženjem odgovarajućeg bogatog izabranika srca svoga; vitezovi se i dalje bore u dvobojima koji su, pak, sami sebi svrha. Sve ovo ispričano je u nizu kratkih poglavlja-dijaloga, namerno bez ikakve sistematičnosti i želje da se nešto potanko i natenane objasni, uz obavezni humorno-ironijski otklon koji knjigu čini maksimalno čitalački prijemčivom. Naravno, lakoća je lažna i zadovoljava samo one koji nemaju nameru da se ozbiljnije pozabave pročitanim. Za one voljne da tumače roman otvaraju se neslućene mogućnosti (što dokazuju i brojni prikazi „Kralja” u tekućoj publicistici iz pera gotovo svih relevantnih mlađih kritičara). Postmodernizam, koji, uz svo bogatstvo glavnotokovske baštine, podrazumeva i korišćenje iskustava žanrovske literature, otkriva se u ovom romanu u svoj svojoj raskošnosti, snazi i lepoti, kao jedinstvo ozbiljnog i humornog svetonazora, filozofije i trivijalnosti, višesmislenog značenja ali i bezbrižne razigranosti koja ne vodi računa o ‘višim’ smislovima. Otuda će za SF čistunce „Kralj” biti nedovoljno jasan (kao i za one koji, ne poznajući žanr, ostaju uskraćeni za jednu njegovu bitnu nit). No, za čitaoce spremne da se naizmenično smeju, čude i prate filozofske dijaloge o istoriji, državi i sukobu polova (u najboljoj tradiciji antičkih rasprava), da se dive ingenioznim zapletima i replikama, ovo je nezaobilazno štivo.  

 

/* */