Đorđe Pisarev POD SENKOM ZMAJA (2001)

POD SENKOM ZMAJA, Đorđe Pisarev

(Stylos, Novi Sad, 2001)

 

Piše: Ilija Bakić

VREMENA OGNJA I VREMENA PRIČA

Novi roman Đorđa Pisareva (1957) nastavlja njegova traganja za likovima stvarnosti koji se ne vide na prvi pogled i vezama između elemenata koji tu stvarnost čine i njihovim svakovrsnim međusobnim interakcijama; ova traganja (što bi, u krajnjem, moglo da podrazumeva da smo ono što tražimo jednom posedovali pa izgubili, svesni da nam je zbog toga uvid u to što nazivamo postojanje bitno osiromašen, pojednostavljen do rudimentarnosti) izvode se preciznim jezikom i pripovednim tehnikama te sveukupnom posebitom osećajnošću što je rezultiralo zapaženim mestom Đorđa Pisareva u savremenoj domaćoj prozi.

“Pod senkom zmaja” čini niz priča rasprostrtih u raznim slojevima vremena a koje se preklapaju i zapliću oko nekoliko univerzalnih čvorišnih tačaka. Prva od njih je kafana, mitsko mesto susretanja i druženja, kako onih sasvim trivijalnih tako i vrlo sofisticiranih. Poznanstvo sa neznancem u jedno mutno poslepodne tu je sasvim normalno, prihvatljivo je čak i da on potegne debeli rukopis i počne ga čitati. U rukopisu se razvija priča i to istinita jer je njena skraćena verzija, stoga i manjkava, već štampana u jednoj knjizi (precizno u “Eksperimentu Delpas” Bedforta i Kensingtona) a traganje za potpunom verzijom, naravno, znači da će se dopreti do one prave, potpune stvarnosti. A da bi se lakše pratilo ono što je objavljeno (skraćeno i manjkavo) i ono što je pravo, treba pratiti različite oblike slova. Znakovi istine jesu prisutni samo ih valja uočavati. Reč/priča je sledeća čvorišna tačka.

Elem, u bliskoj nam budućnosti, Ana, zaposlena, usamljena ali još uvek u dobroj formi, devojka iz grada iznajmljuje seosku kuću (a selo je bliže prirodi, toj primarnoj sredini) i, pronalazi dnevnik mladića koji je pre 20 godina (1999) ratovao kao osmatrač protivavionske baterije. Istovremeno, Ana upoznaje i lokalne znamenitosti, obaveznu dobronamernu komšinicu, baba Zlatu, i sluša priče/legende o nekim starim, dobrim vremenima. Razgranavši se, vremenske linije devojke i vojnika teku odvojeno a uporedno, uz poneko poskakivanje. No, poklapanja postepeno, kao u teoriji o kosmičkim crvotočinama, progrizavaju opne tokova i prelivaju se (u liku snova, maštarija, pripovesti) jedni u druge. U tom vrtoglavom kolu što se okreće sve brže i okolinu pretvara u mrlje boja, sve, ipak, ostaje u granicama (možda ne više oštrim već rastegljivim ali i dalje granicama), s jedne strane, pisane reči, istina sposobne da stvori iluziju ali neopipljive i one ‘prave’ stvarnosti, s druge strane, i to je uteha s kojom drugovi po razgovoru, piću, literaturi i fantaziji, silaze liftom na nivo ulice, taj krug svakodnevnog pakla. Međutim, onaj što nosi Reč-Istinu zaustavlja pad i pred njim se otvaraju dveri za sunčanu (ne)stvarnost u kojoj ga čeka Ana koja je sanjala jedan rat i borca usred ognja kome je spasavala život (ali ga nije mogla spasiti od sebe samog). Je li to dokaz da prava priča nosi katarzu kroz koju se može otići u beskonačno-besmrtnu vieruelnu egzistenciju ili se kolo toliko zavrtelo da se više ne oseća tlo pod nogama (a i Alisa je upala u vihor i kroz njega stigla negde drugde) ili je čitaocima/kafanskim slušaocima podaren tren sagledavanja svih ravni koje inače nisu sposobni da vide? Da li je uopšte bilo rata (sećanja su varljiva, reči lažljive a istina je mit), bombi što ih nose zmajevi, usamljenog vojnika na vrhu silosa, između ognja iz zemaljskog pakla i ognja iz nebeskih visina?

Rat (konačno univerzalno čvorište) muška je stvar, tvrda, krvava, prljava, neispavana, pijana i mamurna, baš onakva kakva je kod Crnjanskog. Ali šta je svo to lomatanje ako na kraju pisma od majke nema uputstva kako se kuvaju supice i prave knedle? Žene su, znano je, iza svakog šinjela. Aleksandar ima dve majke, onu pravu, sa supicama, pasivnu, čekajuću, i Anu sposobnu da dela, menja sudbinu i spasava od smrti svog izabranika čime ona izvodi čudesni salto mortale, uspostavljajući spoj krajnosti – u istoj sutuaciji je i majka i ljubavnica (i više nema ni hrišćanskog ni Frojdovskog greha i krivice) i – nije više sama. Tako putovanje između vremena postaje idealan način da se izleče lične frustracije, izmire snovi i java, pronađe ljubav (moguće čvorište), oseti magija romantike. Ili je, ponovo i ponovo, u pitanju varka (kao što tajanstvena slova urezana u drvo nisu ništa drugo do slikovno pismo nepismenih majstora), obmana, privid i omama?

Naravno, na kraju (priče, usmene i napisane i knjige u kojoj sve to piše) potrebno je, jer se nameće, postaviti još jedno pitanje: čemu pitanja? Zašto se ne prepustiti vrtoglavici? I šta se sve to tiče jednog “uniformisanog postmoderniste” koji ne veruje u realnost?

 

/* */