Den Simons: PAD HIPERIONA

Den Simons - Pad Hiperiona

PAD HIPERIONA, Den Simons

(Polaris, Beograd, 1993) 

 

Piše: Ilija Bakić

SLIKE UNIŠTAVANJA SVETOVA

Den Simons - Pad HiperionaTamo gde je u „Hiperionu“ stavljena tačka, „Pad Hiperiona“ je dodao malu kvržicu, napravio zarez i krenuo dalje. Na sledeće 404 strane raširila se gusta priča o velikom padu, propasti organizacije čitavog svemira a sve zbog, ispostaviće se, borbe za vlast (ni manje ni više nego) bogova (eto objašnjenja zašto se ovaj roman zove tako kako se zove a i zašto se „Hiperion“ zove kako se zove – tj. stvar je u propasti starih bogova i dolasku novih). Ono što je u prvoj knjizi, kroz ispovesti hodočanika, stvoreno i dovedeno do ruba propasti, Simons je lako gurnuo u bezdan otvorenog rata između stanara hiperionskog svemira, kako onih od krvi i mesa, tako i onih drugih, sačinjenih od energije i vremena. (Naravno, kako to i treba, u propasti postoji i zrnce nade što obećava novi nastavak.)

Dok u „Hiperionu“, koji sad dobija ulogu velikog uvoda, Simons razbija priču u niz ispovesti junaka, u drugom delu radnja je iscepana na sitne komadiće raznih linija priče koji su, zatim, dobro izmešani što, obzirom na popriličan broj likova te piščevu želju/nameru da obuhvati svu zamršenost i grandioznost događanja, tvori književnu građevinu impozantnu u svojoj ukupnosti ali i, s druge strane, poprilično teško prohodnu.

Pošto već nije uspeo (a možda ni hteo) da odoli dražima i zamkama mega-priče Simons se, očito svestan vrlina i mana pravljenja knjiga koje slikaju čitav svemir (ili čitave svemire), iz sve snage trudio da je (priču) ispriča brzo, efektno i upečatljivo u čemu je, uglavnom, i uspeo. Taktika građenja knjige na delićima priče koje se dešavaju, u isto vreme na različitim mestima (različitim junacima) ipak ne uspeva da uvek održi pažnju čitaoca. Čak ni kad je u pitanju dilema ko od hodočasnika će biti Šrajkova žrtva a ko preživljava i odlazi dalje, interes ne izdržava predugo i, na kraju vam postane svejedno jer: kom je suđeno – suđeno je.

Pokušaj da se onoliki svemir gurne/sabije/utrpa u jednu knjigu razultirao je i time da su likovi, u svom slalomu kroz priču, postali bleđi nego što je, imajući u vidu iskustvo prvog dela, trebalo/bilo očekivano da će biti. Sva sila tehno-kiber-metafizičke pirotehnike uspela je da priguši (uguši?) rečenice o ljudima i njihovoj duši. Takvih rečenica, istina, ima ali im je efekat oslabljen. Čak ni izuzetno interesantan lik Dž. Severna, proizvoda veštačke inteligencije, svojevrsnog simulakruma simulakruma onog engleskog pesnika romantičara, koji je povezan telepatskom vezom sa hodočasnicima ali i svojim tvorcima, bogovima posebne ravni svemira koja doseže do drugih, ljudskih bogova (a koji će u svom sukobu, predviđenom, isplaniranom i pokrenutom, koristiti ljude kao pijune), nije do kraja razvijen mada, možda ga Simons čuva za novi nastavak i novi život.

Uprkos svim izrečenim primedbama (među koje spada i nasilno a stalno cepanje grupe hodočasnika e ne bi li se priča još više raširila u prostoru i u vremenu) „Pad Hiperiona“ je vrlo dobar roman, roman koji, istina, ne doseže snagu „Hiperiona“ (što je opet u skladu sa nepisnaim a retko kršenim pravilom da je prvi nastavak u seriji  najslabiji) ali je nesporno bolji od proseka SF  ponude u onom tzv. ’tvrđem’ delu (mada i to da li je ovo hard SF postaje diskutabilno posle pojave svih onih metafizičkih čudesa). Simonsove slike svetova, svemirskih bitaka, putovanja kroz kiber-stvarnosti i dalje su, uprkos ponekad vidljivom zamoru onoga koji ih stvara, blistave i izuzetno zavodljive. Na radost našu.

(1994)

 

/* */