Den Simons, ENDIMION

Den Simons - Endimion

ENDIMION I-II, Den Simon

(Polaris, Beograd, 1996)

 

Piše: Ilija Bakić

GOLI KOSTUR ŽANRA 

Den Simons - EndimionProblem nastavaka aktuelan je u žanrovskim fantastikama – SF, Fantasy Horror – poslednje dve decenije, od kako su brojne tri-, tetra-, seksta- i ostale ’logije’ postale nezaobilazne u bibliografijama žanrovskih pisaca. Razlozi za pojavu nastavaka su kako u samim autorima (lakše je dopisivati avanture u poznatom svetu nego izmišljati novi, posebno kada je pisac plaćen po broju reči koje proda) tako i u masama čitalaca (lenjih da se prilagođavaju novom) koje u tom pravcu usmeravaju moćni izdavači (jer je štampanje bilo kakvog nastavka sigurnija investicija nego ulaganje u potpuno nepoznat sadržaj). U svakom slučaju, za pisce je postalo pitanje opstanka imati najmanje jednu seriju romana u opticaju. Ovom imperativu ne uspevaju da odole ni velika imena generacije ’u punoj snazi’ a među njima i Den Simons. Nakon briljantnog romana „Hiperion“ iz 1989.g. koga su kritičari nazvali i „Kanterberijske priče budućnosti“, obzirom da je Simons preuzeo obrazac Čoserovog klasičnog dela, sledeće godine (1990) pojavio se nastavak pod imenom „Pad Hiperiona“. Svet postavljen u „Hiperionu“ i razvijan kroz nekoliko podžanrovski prepoznatljivih priča (te je ovaj roman i svojevrsna stilska vežba iz žanra), „Pad Hiperiona“ je pokušao da zaokruži, ne dosežući kvalitet prethodnika iako je zadržao kvalitet viši od standardnog.

Pošto ni u „Padu…“ svi delići mozaika nisu sklopljeni, mogućnost daljih nastavaka bila je očita i Simons nije odoleo izazovu (i honoraru) te je 1995.g. objavljen obimni roman „Endimion“. Međutim, svi koji su očekivali da će i ovaj nastavak pratiti prethodne u njihovom maniru dorađene ’space opere’ – pogrešili su. Umesto usložnjenog obrasca svemirske avanture Simons se zadovoljava golim kosturom podžanra i gotovo rutinerski ga primenjuje odnosno kalemi na nekoliko otvorenih linija prošlih knjiga. Otuda je priča sasvim jednostavna: tajanstveni mudrac spasava mladića i poverava mu zadatak sa kojim, u nastavku avanture, treba da sruši zlo carstvo i uspostavi dobro. Iako se podsmeva pretencioznosti misije junak je, naravno, prihvata i slede bezbrojne akcije, potere i bekstva kroz svemir i razne planete, nadmudrivanja protivnika i otvoreni, privremeni kraj. Da bi priča bila završena trebaće se kupiti još najmanje jedan nastavak (pisanje istog se podrazumeva); i, kao potvrda, u svetu se upravo pojavio ’grandiozni finale serije’ – roman „Uspon Endimiona“ na čitavih 1000 stranica!

Iako se povremeno trudio da bar malo očoveči svoje junake (one koji nisu moćne ratne mašine došle iz budućnosti ili mistična božanstva neodgonetljivih namera), da ih ne svede na lutke, autor nije mogao a da u pojedinim situacijama od njih ne napravi supermene, baš kao što nije smeo da dozvoli da loši momci nadmudre dobre (jer bi to izvrnulo šablon što mu nije bila namera, iako je dovoljno dobar pisac da to uradi). Ponekad nadigravanja protivnika uspevaju da razgale čitaoca (što je dokaz da obrazac ima svoje potencijale) ali češće se dešava da je čitavo zamešateljstvo suviše naivno. U konačnom svođenju utisaka nameće se zaključak da je „Endimion“ ispoštovao zadate obrasce, održao tenziju i svakako pripremio čitaoce za konačni rasplet, što mu je, uostalom, i bio zadatak. Simons je napisao poslovno dobar roman. To svakako ne misle oni čitaoci kojima je „Hiperion“ i dalje u sećanju i koji su razočarani bahatim trošenjem dobrih ideja (a nekoliko takvih ima i u „Endimionu“). Ali, od njihovog razočarenja, kao i oduševljenja (pošto se radi o manjini konzumenata) autoru su svakako bili zanimljiviji argumenti kakvi su kotiranje na best-seler listama i poprilična količina zelenih novčanica koju dobija za sasvim malo intelektualnog angažovanja. Činjenica da je „Hiperion“ bio proglašen za jedan od najboljih romana prošle decenije očito da Simonsa ne pogađa niti obavezuje.

(1997)

 

/* */