Daglas Adams: AUTOSTOPERSKI VODIČ KROZ GALAKSIJU

AUTOSTOPERSKI VODIČ KROZ GALAKSIJU, Daglas Adams

(Polaris, Beograd, 1996)

 

Piše: Ilija Bakić

SF SMEH NAŠ NASUŠNI

Daglas Adams - Autostoperski vodič kroz galaksijuHumor u Science Fiction literaturi retka je pojava. Da li zato što su teme kojima se SF bavi suviše teške ili je izazvati smeh kod čitalca preozbiljan posao, pitanje je za neke druge i duže rasprave; nama ostaje da konstatujemo da se malo koji SF pisac bavio humorom više i češće od poneke priče. Od onih koji su se usudili na takva avanture pomenimo Henrija Katnera, pripovedača iz 1940-tih i 1950-tih, Harija Harisona i Sema Lundvala, čiji su romani „Bili, heroj galaksije“ odnosno „Nije vreme za heroje“ objavljeni kod nas, te svakako najboljeg – Kurta Vonegata, koji, pak, nije ostajao samo na pukom smehu već je iza njega sledio snažan sarkazam (sem njegovih priča kod nas su objavljeni i romani „Mehanički pijanino“, „Klanice pet“, „Kolevka za macu“, „Zatvorska ptičica“, „Galapagos“).

Sinonim za SF humor u 1980-tim postaje Daglas Adams (kao što u Fantasy humoru to važi za Terija Pračeta). Adams (1952) od 1972.g. počinje da radi humorističke radio SF emisije za BBC. Serija doživljava veliku popularnosti te se autor odlučuje da se pretoči u knjige i prva „Autostoperski vodič kroz galaksiju“ pojavila se 1979.g. i postala bestseler za kojim slede nastavci: „Restoran na kraju Vaseljene“ 1980.g, „Život, Vaseljena i sve ostalo“, 1982.g, „Doviđenja i hvala na svim ribama“, 1985.g. Uspeh knjiga donosi nove medijske projekte – TV seriju, reprize radio emisija i njihovo objavljivanje na gramofonskim pločama a „Autostoperski…“ definitivno postaje kultna pojava. Poslednji (za sada) nastavak pojavio se 1992.g. pod naslovoim „Uglavnom bezopasni“ i glatko ušao na bestseler liste kako u SAD (najvećem SF tržištu) tako i u ostalim zemljama gde su knjige objavljene, dokazujući tako da je, i pored poprilične pauze od poslednje knjige, serija i dalje u dobrom sećanju čitalaca. Kod nas se „Autostoperski…“ pojavio 1986.g., u izdanju „Zoroastera“, pod naslovom „Vodič kroz galaksiju za autostopere“, koji je sadržao prve tri knjige serijala. Biblioteka „Polaris“ je 1992.g. ponovo objavila prve tri knjige i preostale dve („Uglavnom bezopasni“ su se pojavili u prevodu iste godine kada i original), a ove godine je izdanje obnovljeno u novom obliku – sve knjige u jednom tomu.

U čemu je tajna uspeha Adamsovih knjiga?

Ponajpre jer su u njima parodije na brojne žanrovske konvencije obesmišljene masovnim konfekcijskim SF nedelima, počev od one koja je gotovo znak prepoznavanja SF-a, tzv ’space opera’-e, slobodne svemirske pustolovine sa pripadajućim svemirskim brodovima, buljucima vanzemaljaca i egzotičnim planetama. Autor gomila ove i ovakve šablone, premašuje granicu njihovog funkcionisanja kao ’ozbiljnih’ činjenica i izvrće u sopstvenu suprotnost, te oni postaju naivni i smešni. Na ovakvu scenu smešteni su i (ne)tipični junaci, od nespretnog zemljanina koji čistom slučajnošću izbegava propast rodne planete (koja biva uništena jer se nalazi na trasi novog galaktičkog puta), dvoglavog veselo-prepredenog vanzemaljca, fatalistički nastrojenog robota filozofa, do legendarnih vladara – miševa. Idući dalje Adams uključuje ’mašinu za apsurd’ koja bez pardona nastavlja da spaja nespojivo: velike poduhvate koji kao rezultat ne donose nikakva rešenja, svemirski šatl sa pripadajućim natpisom „Ne paniči“, povratke u prošlost i pokret autostopera za koji je izuzetno bitno da imate – peškir. Kao kruna čitavog humornog pomaka (koji svedoči i o zrelosti žanra, sposobnog da sagleda svoj korpus i našali se na njega) dolaze briljantni, britki dijalozi u kojima se često barata značenjima reči, onima koja su uobičajena i drugima koja reč nosi ali su nekako ’zaboravljena’.

No, uprkos silovitom početku „Autostoprski…“ postepeno ali vidljivo gubi na kvalitetu i vrcavosti; energija i zamah slabe, sve manje je uspelih parodijskih egzibicija pa i humora. To je očito već u drugom nastavku, jače vidljivo u trećem a kulminira u knjizi „Uglavnom bezopasni“ koja je mlaka i apatična u odnosu na prve; stiče se utisak da je sastavljena od pabiraka i da je njen jedini cilj da zaradi još malo para na staroj slavi. Neuspešnost nastavaka, ipak, ne može da umanji uspešnost valjanih knjiga koje i posle deceniju ostaju sveže i razgaljujuće, prava literatura za opuštanje u letnjim mesecima.

(1996)


/* */