Čajna Mjevil: GRAD I GRAD

Čajna Mjevil - Grad i grad

GRAD I GRAD, Čajna Mjevil

(Laguna, Beograd, 2011)

 

Piše: Ilija Bakić

NADOGRADNJA APSURDA 

Čajna Mjevil - Grad i gradČajna Mjevil (1972) svrstava se među najzanimljivije autore fantastičke književnosti s kraja XX i početka ovog veka. Već je njegov roman prvenac, urbano-fantazijski  „King Rat“ iz 1998. godine privukao pažnju čitalaca i kritičara specifičnom mešavinom prepoznatljivih žanrovskih elemenata i osebujne maštovitosti, što se nastavilo i u romanima iz serije „Novi Krobuzon“ (New Crobuzon) koji čine „Stanica Perdido“, „Ožiljak“ i „Gvozdeno veće“ („Perdido Street Station“, 2000, „The Scar“, 2001, „Iron Council“, 2004). Glavni junak ovog serijala (koji se žanrovski može odrediti kao naučna fantastika ali i kao, poslednjih godina, aktuelna „Nova čudna fantastika“ (engl. new weird), odnosno temelj i pozornica svih dešavanja je fantazmagorijski grad Novi Krobuzon, koji je više od pukog zbira zgrada i stanovnika u njima; Mjevilu uspeva da to mesto predstavi ne samo kao laki okvir dešavanja već i da mu udahne specifičnu atmosferu koja ga izdiže na nivo posebnog entiteta. Piščeva naklonjenost (sklonost) sagledavanju dešavanja iz vizure ne samo pokretnih i aktivnih elemenata već i sa pozicije statičkih ali jednako uticajnih segmenata u punoj meri je došla do izražaja i u romanu „Grad i grad“, originalno objavljenom 2010, i ovenčanom prestižnom žanrovskom nagradom Hugo za najbolji roman odnosno nominacijama za nagrade Nebula i Džon Kempbel.

Postavka priče romana „Grad i grad“ ingeniozno je intrigantna: negde na prostorima Srednje Evrope postoje dva grada-države Besel u Ul Koma; ti gradovi stoje jedan pored drugog ali i jedan u drugom i neraskidivo su izukrštani, tako da, pored delova koji u potpunosti pripadaju jednom gradu, ima i ulica u kojima jedna strana pripada jednom a suprotna drugom gradu; tako su podeljene i zgrade, ulazi u istu zgradu mogu biti u različitim državama, granica prolazi kroz sobe istog stana, kao što deli i staze u parkovima. Gradovi su nekada bili jedinstven grad ali su se podelili, čak međusobno ratovali a trenutno (a vreme događanja je sadašnje sa pripadajućim tehnološkim blagodetima) su u fazi krhkog mira. Stanovnici oba grada od malena se uče da ’obneviđaju’ onu drugu stranu, druge ljude, glasove, vozila, kuće… Ukoliko, međutim, dođe do kršenja pravila i ulaska u tuđi prostor na scenu stupa misteriozna, svemoćna organizacija Proboj koja probleme rešava brzo i nemilosrdno. Zaplet, kroz koji se razmotava čitavo zamešateljstvo, počinje otkrivanjem mrtvog tela devojke za koju će inspektor Borlu iz Besela, utvrditi da je strankinja (Amerikanka iz studentske razmene) koja je boravila (najverovatnije ilegalno) u oba grada, i da je iz nekog razloga ubijena u Ul Komi a da je potom telo prevezeno/prokrijumčareno preko zvanične granice i bačeno u Besel. Dalji tok istrage vodi ga u suprotni grad gde sa tamošnjim policajcem pokušava da otkrije ubicu. U trenutku raspleta, odbijajući da pusti ubicu, Borlu krši pravila i Proboj ga hvata.

Pisac ne daje koordinate gradova, namerno je neodređen, ponekad i kontradiktoran ali se ne mogu izbeći poređenja sa nekolikim istorijskim primerima sa tla Starog kontinenta: od podeljenog posleratnog Berlina ili Sarajeva u ratovima iz 1990-tih do okupiranog Dablina s početka XX veka. Naravno, ovo su tek puke asocijacije-poštapalice jer je geografija jedan segment priče a drugi, možda još značajniji, jeste uspešno funkcionisanje državne ’dresure’ podanika u izvitoperenim okvirima koji podrazumevaju ne samo tesno izukrštane granice već i široku lepezu društvenih birokratskih institucija i pokreta (nacionalističkih i onih koji se zalažu za jedinstvo gradova), posebnu arhitektonsku matricu kao i zaokružene sociološko-psihološke sisteme po kojima stanovnici žive, ponašaju se (čak i kreću) i tako razlikuju od suseda koje (ne)vide. Kombinujući realne koncepte sa alegorijsko-aluzijskim Mjevil uspeva da izgradi sasvim specifičan okvir koji potpuno oživljava, čini ga uverljivo funkcionalnim u svoj svojoj apsurdnosti. Međutim, on se ne zadovoljava dokazivanjem da je svaki sistem, bez obzira na sve anomalije, moguć pod određenom sistemskom presijom već ovo stanje nadograđuje uvođenjem u priču mitološke tvorevine – Orsinija, grada koji navodno postoji između Besela i Ul Kome i koji je, po teorijama zavere, nevidljivi vladalac nad svima. Apsudna tvorevina dva grada tako dobija svoju legendarnu krunu/gral, jednako (be)smislenu i (ne)verovatnu. U linijama deobe ugnezdio se (hipotetičko-spekulativni) segment koji, zarad sopstvenog interesa, promišljeno/tendenciozno i razdvaja i spaja. Njegova moć trebala bi da je veća od Proboja, mirovne sile koja održava red i nastala je nevoljnim pristajanjem zavađenih strana na kompromis. Naravno, u konačnom razrešenju intrige kojoj je prestup/kršenje pravila osnovni princip, svi segmenti će se razotkriti (poneki će biti fascinantni, drugi gotovo trivijalni), uzburkati i izmešati da bi se potom smirili i samo naizgled vratili na dotadašnja mesta.

Mjevilova romaneskna tvorevina složena je ali on je pripoveda sigurno i ubedljivo, uspevajući da nužnim objašnjenjima ne opterećuje i usporava dešavanja. Detalji koji se, u prvi mah, čine tek dovitljivim elementima za dočaravanje atmosfere, postepeno dolaze ’na svoje mesto’ i postaju ključevi razjašnjenja. Do kraja romana čitalac je u potpunosti uklopljen u svet dva grada, razume ga i može da sagleda njegove finese. Alegorija se sa nivoa apstraktnog koncepta ’spušta’ u funkcionalnu i realnu situaciju koja se odvija/razvija po sopstvenoj logici – u tome joj pomažu i čitaočeva istorijska znanja ali i iskustva čitanja Orvela, Kafke i Čendlera. Rečju, „Grad i grad“ je proza koja se kreće u relacijama konceptualno-parafikcijsko-metatekstualno. Autor, ipak, ne opterećuje čitaoce teorijskim postavkama, on pred njih raskriljuje raskošnu priču; za ulazak u nju potrebna je početna strpljivost koja nadilazi zahteve instant literature ali će svaki napor uložen u njeno otkrivanje biti bogato nagrađen jer je reč o zaista vanredno uzbudljivoj i intelektualno izazovnoj knjizi.

 

(objavljeno u časopisu „Kvartal“ br. 19, 2013)

/* */