Boban Knežević – VAMPIRIJADA

(Samostalno autorsko izdanje, Beograd, 2017)

Piše: Ilija Bakić

STILISTIČKE VEŽBE NA OBRASCIMA

Boban Knežević - Vampirijada

Boban Knežević – Vampirijada

U teoriji književnosti mogu se naći nekoliki spiskovi uobičajenih/standardizovanih tema kojima se literarna dela bave (takva su, na primer, V. J. Propova nabrajanja funkcija i značaja/karaktera bajki). Genijalni Horhe Luis Borhes pisao je, pak, da postoji samo pet osnovnih priča/tema u književnosti a da je sve ostalo njihova varijacija. Bez obzira da li se ovakvi stavovi u potpunosti osporavaju ili uvažavaju, činjenica je da postoje obrasci kojih se pisci u svom stvaralaštvu drže odnosno kojima se, svesno ili nesvesno, povinuju. S druge strane, čini se da su takvi obrasci mnogo vidljiviji u žanrovskim književnostima što je rezultat  kako fokusiranosti žanrova na određenu tematiku tako i autorskog „pokoravanja“ ekonomskim zakonima prodaje određene robe (barem na prostorima gde takvo – literarno – tržište postoji). No, prepoznavanje obrazaca i njihovo korišćenje može imati i drugačije, kreativnije razloge u smislu ispitivanja njihove funkcionalnosti, kontrapunktiranja sa drugim šablonima te mogućeg menjanja, nadogradnje ili parodiranja i karikiranja. Kanoni postmodernističkog doživljaja literature svojevremeno su kao aksiom proklamovali da je svaki obrazac ili žanr kreativna provokacija za autore.

Boban Knežević (1959), zapaženi pisac srednje generacije, u dosadašnjem radu prevashodno okrenut žanrovskim fantastikama (naučna i epska fantastika), u svojoj novoj knjizi naslovljenoj kao „Vampirijada“ upravo iskušava nekolike od znanih obrazaca kojima se poigrava, preplićući pa i parodirajući ih zavodeći istovremeno znatiželjne čitaoce na nekolike pogrešne zaključke. Početna situacija prepoznatljiva je ali i nadalje intrigantna: putujući trgovac „zarobljen“ je u selu Mramorak, blizu Pančeva, kuda je krenuo kako bi prodajom prigodne robe zaradio na manifestaciji posvećenoj vampirizmu, koja je organizovana zahvaljujući ulaganjima stranog kapitala u izgradnju velelepnog dvorca i pratećih objekata a sve na talasu popularnih filmova o mladim i lepim krvopijama. Naravno, najnovija verzija komercijalizacije priča o vampirima potpuno je vulgarizovala original i prilagodila ga isfabrikovanim željama tinejdžera i „mlađih punoletnika“ („young adult“); međutim, ma koliko bila lažna i zašećerena ovakva „vampirijada “ očito je nekome vrlo isplativa. Sva šarada u Mramorku biva obesmišljena kada se iz nepoznatog razloga poremeti ciklus dan-noć a svi u selu bivaju, posle tridesetak sati, vraćeni/resetovani na početak noći bez sećanja na ono što se desilo. Jedini koji se svega seća upravo je trgovac. On pokušava da nađe smisao u čitavom zamešateljstvu i način da iz njega pobegne ali posle par stotina ponavljanja iste noći ponestaju mu volje, snage i ideja. Ipak, zamisao konobarice Anite pomeriće stvari sa mrtve tačke. Trgovac će, sticajem okolnosti sa učesnicima pomodne svetkovine a ne Anitom, izaći iz okrilja prinudnog ciklusa da bi otkrio šta i ko stoji iza svega i tako ušao u novi literarni-žanrovski obrazac o staroj i nadmoćnoj vrsti koja stvara svojevrsni svemirski muzej u kome su zapamćeni prizori iz istorije bezbrojnih planeta. I kao što se čitavim dotadašnjim tokom priče izneveravaju očekivani obrasci – junak nije preterano spretan i sposoban, podražavaoci-slavljenici instantnog vampirizma su bezazleni mladi ljudi bez mnogo duha, najubedljiviji, najinventivniji lik, Anita, ne kreće u konačnu avanturu – tako se prastara, superiorna vrsta prikazuje-otkriva u insektolikom obliku bogomoljki (umesto u pompeznom, visoko estetizovanom ili eteričnom telu) a čitavo se dešavanje okončava bez suptilnosti i filozofske prefinjenosti (kakva bi se od bića sa moćima bogova mogla očekivati) grotesknim zabadanjem slamki u telo trgovca i isisavanjem njegove krvi i sokova. Tako se razotkriva da vampiri, u stvari, nisu oni koji se takvima predstavljaju (i koji bi to želeli da budu) već neki drugi koji, opet, imaju svoju varijatnu krvopijstva.

U konačnom svođenju utisaka „Vampirijada“ se ispostavlja kao domišljata stilska vežba kojom se žanrovski obrasci oponašaju/kreiraju ali i dopunjuju odnosno menjaju što je svakako izazov za ambicioznije pisce i posvećenije čitaoce; ipak, i pored ovih poigravanja „Vampirijada“ ostaje zabavna i zanimljiva konzumentima koji nemaju pretenzije da pored „osnovnog teksta“ čitaju i promišljaju i njegove kontekste.

/* */