Boban Knežević: ČOVEK KOJI JE UBIO LEPTIRA

ČOVEK KOJI JE UBIO LEPTIRA, Boban Knežević

(SKC, Beograd, 1996)

 

Piše: Ilija Bakić

NETIPIČNI HEROJI U NEPOZNATOM SVETU 

Treći Kneževićev roman „Čovek koji je ubio leptira“ pripada fantasy književnom žanru, kao i prethodni, izvrsni „Crni cvet“ (prvi, „Smrt na Neptunu“ klasičan je  SF roman). Dok je „Crni cvet“ duboko uronjen u mitološke slojeve naših prostora, poprište događanja u „Čoveku…“ je potpuno nov svet sa mnoštvom žanrovski prepoznatljivih elemenata ali brojnim novotarijama. Propoznatljivost miljea rezultat je same suštine fantasy žanra, njegovog ’baratanja’ bijkama, arhetipovima i mitologijom te se, u krajnjem, od svakog žanrovskog sveta (i dešavanja u njemu) i očekuje određena količina poklapanja sa usvojenim iskustvom. Naravno, na dobrom piscu je da, s jedne strane, ispoštuje utvrđena pravilia ali i da ih, istovremeno, s druge strane, menja (u granicama žanra), dopunjava, da ne dozvoli čitaocu da ga predznanje uljuljka. Knežević je upravo takav autor i svoju sposobnos poštovanja i menjanja žanra dokazao je u „Crnom svetu“ a u „Čoveku..“ nastavlja u tom pravcu.

Otuda umesto vanvremenih junaka u vanvremenoj zemlji, u ovoj priči srećemo pet ličnosti iz naše savremenosti, odabranih da odu u drugi svet. Niko od njih nije oduševljen ovim ishodom i odbija da ga, što je duže moguće, prizna kao datost. Kada se, ipak, nađu u novom okruženju u kome su oni Moćna Petorka (a pet je simbol mikrokosmosa) odabrani se suočavaju sa sopstvenim savršenim neznanjem: o svemu što ih okružuje, o zadatku koji im je poveren/nametnut i čije ispunjenje je uslov povratka u ’normalnost’, oni pojma nemaju i niko ih i ne može uputiti u te tajne. Ovakva postavka zapleta nije standardna za žanr u kome se teži potankom objašnjavanju svih iskušenja koja se pred heroje postavljaju. Do kraja romana Kneževićevi Moćni (koji to i nisu) neće sagledati celinu svoje misije kao ni ustrojstvo koje od njih očekuje delanje. Stanje će dodatno komplikovati neuki domoroci i epizode sa pojavama likova iz budućnosti ili naše sadašnjosti, što sve maksimalno frustrira (anti)junake ali i čitaoce.

Petorka sa svojim vrcavim dijalozima prepunim dosetki iz svog/našeg vremena, koji odslikavaju njihove ličnosti i međuodnose, konstantan je opozit neizvesnosti i svojom šaljivošću odudara od uobičajenih, smrtno ozbiljnih heroja. I njihovo poistovećivanje sa zadatim ulogama (nakon standardnih testova-iskušenja) žanrovski je subverzivno  (tako je, u ovoj varijanti, uloga Lopova pripala akademskom profesoru). Ovaj trenutak inicijacije, inače, obavezan je za sve mitove i njime se kristališe podela zadataka koja se u ostatku poduhvata poštuje. Tako i Moćni Ratnici, odabrani i odeveni u odgovarajuće kostime, kreću u konačni boj (predvođeni – devojkom), relativno lako stižu na odredište (umesto kroz strahovite muke) i – ne uspevaju da izvrše zadatak, što svakako nije žanrovski ’normalno’. Istina, ostaje otvorena mogućnost za ’popravni ispit’ ali to će biti u nekoj drugoj knjizi, nastavku koji će možda objasniti nepoznanice a možda i neće…

„Čovek koji je ubio leptira“, u krajnjem sagledavanju, otkriva se kao proza u kojoj Knežević uspešno koristi žanrovske obrasce, prilagođava ih svojim potrebama odnosno dopunjava novim rešenjima.

(1997)

 

/* */