Aleksandar Marković MRVE POD KOŽOM (2009)

MRVE POD KOŽOM, Aleksandar Marković

(Tardis, Beograd, 2009)

 

 Piše: Ilija Bakić

Aleksandar Marković (1961) prisutan je na domaćoj (post)žanrovskoj sceni gotovo dve decenije ali se tek sada, zahvaljujući angažovanju (insistiranju i upornosti) agilnog izdavača „Tardis“, pojavljuje njegova prva knjiga u koju su sabrane njegove do sada napisane i objavljene priče, kojih nema previše ali zato je svaka od njih izuzetna. Markovića proza se može odrediti kao fantastička u najširem mogućem značenju, što podrazumeva elemente naučne fantastike, horora, stripa i popularne kulture upletene u začudno, apsurdno, ponekad alegorijsko tkivo. Od antologijske priče „Avanture Belog Nosoroga: Ekstazi“, koja nesputano i vrcavo karikira izlizane obrasce super-herojstva (odvodeći ih u nešto što bi se moglo označiti kao prepoznavanje besmislenosti takve šeme kroz vizuru super-namćorastog junaka koji ne mari za dobrobit drugih), nižu se prizori iz različitih životnih segmenata koji iz rutiniranosti-predvidivosti, metastaziraju, kroz raspad ’običnosti’, u sasvim (ne)verovatnu drugost koja, opet, ima svoje (logične) zakone. Posle ispadanja iz koloseka događaji mogu nastaviti sasvim drugim pravcima (od početnog) ili će polako izgraditi sopstvenu rutinu koja će temelje imati u onoj početnoj ali sada sa izmenjenim delovima (tako će momak, koji za devojku više ne postoji, prestati da bude vidljiv i ostalima, postajući zamišljeni, ’nevidljivi prijatelj’; ili će otkrivač tajnih ustrojstava zastati pred dilemom kuda to saznanje zaista vodi). Upliv tajanstvenog/onostranog/fantastičnog u ono što podrazumevamo, prihvatamo ’zdravo-za-gotovo’ kao realnost, može biti eksplozivan i buran; u tom slučaju ne postoji širok izbor: osim predaje tu je samo pokušaj da se pruži otpor. Međutim, ukoliko narečeni element fantastičnog već postoji u svakodnevici i uklopljen je u nju (mada ga niko ne poznaje kao takvog) a onda se prepoznaje (u nekom trenutku loma), otvara se dilema da li je uopšte moguće boriti se protiv toga. Jer, izmena tačke sagledavanja realiteta isti ne menja već samo izmešta posmatrača koji se, hteo-ne hteo, promenio. U takvim slučajevima, jasan i decidiran odgovor nije lako (ili nije ni moguće) izreći i sprovesti. Konačno, šta ako se promena desi bez ikakvog upozorenja nagomilavanjem sitnih koraka koji u nekom trenutku dostižu kritičnu masu pa zbog toga npr. treći svetski rat bude rat članova porodica i komšija, praćen osmesima protivnika? Marković insistira na tim malim, nevidljivim (neopreznima nedovoljno vidljivim) događajima koji ustrajno menjaju život usmeravajući rutinu u pravcima kojima se kraj (ili cilj) ne može sagledati. A kada se tamo stigne povratka na staro više nema. Ako se u ovim slučajevima i govori o alegorijskim pripovestima onda treba reći da one nisu (o)lako čitljive i prepoznatljive jer njihovo težište nije neki pojedinačni događaj ili deo realnosti već fakat da se egzistencija ukalupljuje, usmerava u uhodane staze koje otupljuju duh i čula čineći od ljudi statiste u sopstvenom životu. Ova uznemirujuća (jer je tačna) konstatacija univerzalna je, važeća za sadašnjost ali i neka buduća vremena u kojima će tehnologija biti (navodno) naprednija ali će ljudski mentalni sklop ostati (nažalost i dalje) nepromenjen.

Marković suvereno demonstrira sposobnost spontanog, lakog i preciznog pripovedanja; njegove slike ispisane su škrto, sa malo reči ali su bogate detaljima i naznakama, a metafore su rafinirane i elegantne. „Mrve pod kožom“ zaslužuju svu čitalačku pažnju koju bogato nagrađuju vanrednim umetničkim senzacijama.

 

/* */