Aleksandar Bjelogrlić ANONIMUS (2005)

ANONIMUS, Aleksandar Bjelogrlić

(Narodna knjiga, Beograd, 2005)

 

Piše: Ilija Bakić 

PREPOZNAVANJE PROPASTI

«Anonimus» Aleksandra Bjelogrlića (1967) svojevrsna je knjiga izabranih priča prethodno objavljenih u književnoj periodici i knjigama «Draženje hipotalamusa» (1994) i «Kraken» (1996); za ovu priliku priče su ponešto ispeglane i ušminkane kako bi, po rečima autora, bile oslobođene ‘preteranosti u stilu, naivnosti u dijalogu i faktičkih grešaka’. Tako se pažnji čitalaca preporučuje sedam proza, u rasponu od novele do kratke priče; raznolike ‘dužine trajanja’ prati i tematska raznorodnost. Ipak, ako bi se tražio mogući zajednički imenitelj svih proza on se lako otkriva u piščevom posezanju za obrascima tzv. žanrovske literature, od krimića do fantastike natprirodnog tj. horora. No, žanrovski kostur biva propušten kroz vizuru i senzibilitet nežanrovskog autora tako da čitalac konzumira specifičan proizvod nastao na žanrovskim temeljima na kojima se gradi glavnotokovska literaturna konstrukcija. U na- slovnoj noveli, telefonski pozivi novinaru koji se zamerio lokalnom moćniku razlog su za angažovanje detektiva. U priči «Kraken» radni izlet u prirodu dovodi dva prijatelja među čudne domoroce i još čudnije, tajanstvene pojave. «Belladona» je ispovest studenta zavedenog parapsihologijom i sličnim disciplinama koji doživljava bliski susret sa nekim od, do tada mu zanimljivih, fenomena. U sličnim okvirima se dešava i «Ćaskanje u Subotici» u kome stručnjak za natprirodne motive u književnosti sluša ispovesti nekoliko ljudi koji su natprirodno osetili na svojoj koži. Minijatura «Prag trpeljivosti» je novi susret sa pričom o čudnom. «Nothing else matters» ulazi u tematski krug fatalnih ljubavi koji se nastavlja u «Senci jednog sna». Bavljenje žanrovskim, međutim, nije adut Bjelogrlićeve proze; težište njegovih priča je na prepoznatljivosti okruženja. Vreme događanja je sadašnje ili jučerašnje, imena, likovi, ulice, gradovi, mesta jesu oni oko svih nas. I, najvažnije, duh ovih ‘smutnih vremena’ prepoznatljiv je: 1990-te, doba ratno i sankcijsko i poratno, doba straha, bede, kriminala, novokomponovanih bogataša, izbeglica, demobilisanih ratnika kojima u glavi još fijuču granate, vreme stasavanja generacija mladih bez iluzija i ciljeva, zatočenih u izolovanoj zemlji bez perspektive, doba restrikcija ili punih prodavnica i praznih džepova, doba raspada brakova i porodica, potonuća pojedinca u ludilo. Na takvom mestu i u takvim vremenima čudnih i čudovišnih dešavanja, lako je od nedužnih poziva stidljive dragane iz nevinih dana mladalaštva pomisliti da su pretnje obesnog tajkuna, lako je ‘progutati’ priču o tajanstvenim znacima i pojavama, lako je čak i da se neko biće mračnih dubina uzdigne do površine (jer, valjda, oseća da je tu, gore, mrak dublji nego na dnu). Sagledaju li se priče iz ovog ugla, otkriva se njihov grupni kvalitet (koji unekoliko sakriva pojedinačne nedoslednosti i nedoteranosti) koji je u spoznaji da na strašnim mestima pojava strašnih stvari nije ništa posebno ili izuzetno, da začudno i natprirodno, čak i kada se obznane, gube oreol izuzetnosti spram sulude realnosti koju svi junaci (i čitaoci) već drugu deceniju svakodnevno žive i – preživljavaju.

 

/* */