Adrijan Sarajlija – OGLEDALO ZA VAMPIRA

Adrijan Sarajlija - Ogledalo za vampira

(Samizdat / Čarobna knjiga, Beograd, 2012 / 2013)

 

Piše: Zoran Stefanović

TAMO GDE SMO SVI LUČONOŠE

Adrijan Sarajlija - Ogledalo za vampiraČovek i društvo, po definiciji, ne mogu videti čak ni simulakrum napravljen svojim rukama, ličnu virtuelnu realnost na koju — kao u oboru — pristajemo, a kamoli ono iza. Zato nam se budućnost koju smo detinje prizivali već desila. Koliko je majmun u zrcalu vidi? Šta radimo od nje?

Iza svoje uzbudljive priče, Ogledalo za vampira, prvi roman Adrijana Sarajlije, čini se kao značajan jer govori i o psihološkim, civilizacijskim, evolutivnim pa i metafizičkim posledicama ispunjenja naših želja.

Kroz milje modernog Brazila pratimo gimnazijskog profesora istorije Eduarda Lasnera. Opterećen telesnim i zdravstvenim hendikepom, ali i opštom izmeštenošću i izgnaništvom, Eduardo prolazi pun krug našeg društva: megagradove i njihove mikroniše (sve sa bogataškim oazama, favelama i medijskim konstruktima), zatim vojna i naučna postrojenja, prašume, pa i gornja carstva. Izlaz iz muka nalazi u redizajniranju sebe kao vampira, uz pomoć tehnologije, koja nam je demo/no/kratski svima data. Međutim, svoju inerciju ima i Svemir. I on će malom Eduardu odgovoriti.

Ovoliko bogatstvo na malom i dobro iskorišćenom romanesknom prostoru bilo je očekivano. Od prve pojave na književnim konkursima 2007. godine u Srbiji i u tzv. Regionu (bakićevskoj Zoni), Sarajlija je iskazivao stilsku pismenost, veliko obrazovanje i svežinu književnog izraza. Ali, postojalo je i nešto pride, lična razlikovna osobina.

Naime, kao pripovedač, mislilac i zabavljač, Sarajlija ima naglašenu sintetičku moć, umeće mentalnog zaokruživanja. To je značajna veština u vremenu rasitnjenom i ubrzanom u svakom pogledu — vremenskim česticama, životima, celokupnoj realnosti. Zato, poput ranih priča, i ovaj roman od prvih pasusa isijava književno umeće, i još važnije, pripovedačku moć, koje je veća stvar no što je pismenost. Nade položene u pisca opet su opravdane.

Ogledalo za vampira je iznad svega monomit, Priča iza svih priča. Mi naš svemir shvatamo kao narativ, pripovest, i kada se očiste podrobnosti i lepe estetske zaludice, skoro uvek se dobija ista srž, koja se kembelovski jasno vidi i u ovom romanu: Odbačeni junak nevoljno kreće na putovanje, propada, preumljuje se, pobeđuje, vraća se izmenjen, postaje polubog i samodovoljan. U srpskoj prozi tek je šačica onih koji su stanju da pišu monomitski, a Sarajlija opravdava titulu, jer je u OzV rekao istinu veću od nas, i to na pročišćujući, skoro obredni, misterijski način.

Ako za tren zanemarimo strašnu i čudnu egzotiku, neverovatnu pustolovinu ovog romana, zapažamo da je to i pripovest ne samo o čovečanstvu danas, nego specifično o ljudima-lumenima koji su najuža tvrđava popularne kulture, njeni tvorci, trendseteri, arbitri ukusa, inženjeri ljudskih duša…

Zbog sklonosti glavnog junaka prema stravi i užasu, čak i opsednutosti, može se pričiniti da je ovo roman o ljubiteljima horora. Međutim, to bi bilo koliko nepravedno toliko i netačno, jer je religija novog doba šira od toga, predstavljajući himeru naučnofantastične tehnologije i pop-kulture, sa jednim tajnim sastojkom. U zapadnoj civilizaciji od kraja 19. veka ta nova religija nastaje na hranljivoj podlozi naučno-tehnološkog razvoja, a sada i informatičke globalizacije planete, što je sve nakon sedam miliona godina sastavilo Čovečanstvo opet u jedno telo.

Međutim, iza toga stoji i duboko ezoterični, neracionalistički aspekt, veća Ideja, koja traži da nametne svoju mentalnu, energetsku i religioznu suštinu. I odjednom, ono što je u masoneriji 19. veka, kod Pajka, bilo stvar za ezoterične krugove, taj isti kult za nas postaje najnormalnija stvar u pop-kulturi, a zatim u društvu. Čitavi muzički, filmski, književni žanrovi, pa i stilovi života danas imaju tu luciferijansku, svetlonosačku notu, potpuno svesno i osvešćeno. (Ovo kažemo, bez želje da vrednujemo.)

Upravo je sleđenje sopstvene religije, kroulijevskog „Učini šta ti je volja“, neizrečena premisa i Ogledala za vampira, što će nekim čitaocima tek sa zadrškom sinuti, kako zbog upečatljivosti pripovedačkog talenta, tako i zabavnosti romana.

Roman je, očigledno, uspeo da dostigne svoju intuitivnu tačnost, uprkos tome što je pisan za kratko vreme. A trans necenzurisanog stvaranja zrači sa svake stranice — od mentalnog sklopa glavnog junaka, jednakog većini nas koji smo proizvođači pop-kulture, pa sve do praobrazaca o tome kako je junak morao da prođe nebeska mitarenja, stvarnosne carine, i da plati cenu za svaku.

Ovaj drum, upozoravamo, nije bez rizika za čitaoca. Neće vam biti prijatno u nekim trenucima. Ali je čak i jedina direktno užasna i gadna scena — sa sodomijom i Anubišom — tek jungovski otelotvorena posledica sađenja tikava sa đavolom. Preživećete.

Ovde, naravno, nema nikakve mehaničke poučnosti. Veliki pisci ne pišu generalski posle bitke o posledicama, nego o potencijalu i njegovim neizvesnostima. Ipak, iznenađenje otupelima predstavljaće poslednja stranica. Ono što je bio suđeni dan Eduardu, njegova sudbina — on je to navršio, izdržavši putovanje koje nije imalo nikakvih obzira da pokaže u kom pravcu vodi svetlonoštvo i olakost sleđenja volje.

Ako ništa drugo, zbog svoje brutalne znatiželje, istinoljubivosti i svedočenja koliko smo svi nesrećni kepeci, OzV postaje jedna od najvažnijih knjiga u ovoj fazi srpske kulture. I mi smo ovde — baš kao i narodi oko nas, pa i dobar deo planete — ne samo pojedinačno i skupno raskorenjeni, nego je i čitavo naše društvo simulacija, nabeđena realnost koja uopšte ne postoji.

Ali ne moramo ostati nesrećni. Trenutak kada se sve srušilo je uvek zanimljiv, potentan, i od ličnih odluka zavisi da li će smisao biti učitavan u prividnost. (No, pazite šta učitavate, rekao bi Eduardo.) Šamanska epizoda romana, možda i najznakovitija, pokazatelj je izlaza, optimizma i rešenja. I ona je delom zaslužna za mir koji sledi svakome, pa i Eduardu.

* * *

Ogledalo za vampira, baš kao i zaumna Šamanijada Slobodana Škerovića (pogovarača Sarajlijinog romana), neposredno pomaže da pojedinac nađe etičko-emotivno stajno mesto u fluidnoj sadašnjici. I prihvati izazove, da se ne sakriva iza umišljene autonomije i lične slobode, već da hrabro bivstvuje, svedoči.

Lepa doza briljantnosti, spektakla i smisla postoji u ovoj priči, što je mogao napisati samo onaj ko je osetio i lica realnosti od kojih mi drugi bežimo — a autor je, ne zaboravljajmo, i lekar i naučnik. Sve to je doprinelo čudnom rezultatu, knjizi koja će izgleda duže živeti od prosečne produkcije, a možda biti i prevođena.

Naša zaprepašćenost Eduardovom pričom dolazi zbog njenih moralnih, filozofskih, pa čak i religijskih značenja. Sumnjamo da je pisac imao takvu ideološku nameru, ali se ipak projavilo.

Na duboko uznemirujući način, Ogledalo za vampira je etički izlečujući roman, što nije naivna stvar za ovo čudovišno, na zlo i glupost olako doba.

NAPOMENA: Prikaz je skraćena i prilagođena verzija Stefanovićevog izlaganja sa predstavljanja romana Ogledalo za vampira u organizaciji Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ u Domu omladine Beograda, 23. aprila 2012. godine. Zahvaljujemo se Vladimiru Todoroviću, uredniku emisije „Pogled iz svemirskog broda“ na ustupljenom snimku tribine.

 

/* */