Zoran Živković – ZBORNIK MRTVIH

(odlomak iz romana)

 

1.

 

Devet tek što je minulo kada sam zaustavio auto ispred samog ulaza u Upravu gradskih grobalja. Nisam očekivao da ću ovako lako naći slobodno mesto. Prolazeći povremeno ovuda, upamtio sam prilične gužve koje su pravili oni što su pokušavali da parkiraju kola negde u blizini. Navala je bila razumljiva ima li se u vidu da u gradu dnevno umire u proseku stotinak ljudi, a da se sahrane zakazuju uglavnom ovde. No, izgleda da je bilo još rano za poslove koje donosi smrt.

Zdepastu jednospratnicu opasivao je uski vrt pun negovanog zelenila, a od ulice ju je delila ograda od kovanog gvožđa. Starinska zgrada verovatno je prvobitno bila privatna vila. Njeno pročelje nije nagoveštavalo koje je nadleštvo tu smešteno. Vedri mozaik od žute i crvene opeke i visoki prozori više su pristajali službi koja se bavi dolaskom na svet nego otpravljanjem s ovog sveta.

Dok sam izlazio iz kola, palo mi je na pamet da nijednom nisam kročio u ovu kuću, iako je smrt sastavni deo mog inspektorskog posla. Još nisam imao povoda da dođem ovamo. Sada je povod postojao, premda nisam dobro razumeo šta je posredi. To nije bilo jasno ni kolegi Bumbakoviću koji me je pozvao iz centrale samo što sam pre dvadesetak minuta pošao u svoju kancelariju u upravi policije.

„Trebalo bi da odete do Uprave gradskih grobalja. U Ulici…“

„Znam gde je“, prekinuo sam ga. „Šta se dogodilo?“

Nastao je kratak prekid.

„Nisam siguran. Žena koja se javila bila je uzbuđena i smušena. Govorila je o nekim knjigama… s kojima nešto nije u redu…“

Uzdahnuo sam. Zašto se u policiji uvek prvo pomisli na mene čim neko pomene knjige?

„Ako nije ništa ozbiljnije od knjiga s kojima nešto nije u redu, radije pošaljite najbližu patrolu. Neka izvide u čemu je tačno stvar. Uprava gradskih grobalja nikako mi nije usput. Trebalo bi mi možda i pola sata donde po ovoj gužvi.“

Opet je usledio prekid. Bumbaković se nakašljao pre nego što je nastavio.

„Uputio bih već patrolu, ali žena je tražila da baš vi dođete.“

„Ja?“ upitao sam usporivši malo. „Zašto?“

„Ni to nisam shvatio. Da vam pustim snimak njenog poziva?“

„Nije potrebno. Idem tamo.“

Vratio sam mobilni u džep sakoa, pa opet pritisnuo papučicu za gas.

Morao sam dobro da pogurnem da bih pokrenuo kapiju na ogradi od kovanog gvožđa. Kratka pošljunčena staza vodila je do tri široka stepenika pred ulazom u nekadašnju vilu. Vrata su bila visoka u skladu s prozorima. Iznad gornjeg levog ugla nevelika kamera kameleonski se stapala sa žutom ciglom.

Mašio sam se za kvaku, ali preduhitrio me je neko unutra. Vrata su se dopola otvorila prema meni i prostor je ispunila prilika onižeg, ćelavog, zdepastog muškarca vodnjikavih očiju. Delovao je kao da je već dobro zagazio u šestu deceniju. Tamnoplava čuvarska uniforma bila mu je prilično izgužvana. Zatreptavši, počeo je brzo da govori pre nego što sam uopšte stigao da se predstavim.

„Nisam oka sklopio cele noći, kunem vam se. Samo me kleveću da spavam na poslu. I da pijem. Niko nije ulazio. Možete da proverite snimke.“ Podigao je načas glavu prema kameri. „Sve je ovo nameštaljka, da me…“

„Rebranoviću!“ prekinuo ga je oštar ženski glas iznutra.

Trgnuvši se kao da je uhvaćen u nečem nedoličnom, hitro je širom otvorio vrata, pa šmugnuo u svoju staklenu kabinu naspram ulaza.

Široki hodnik bio je zastrt debelim crveno-žutim sagom. S leve strane prilazila mi je visoka žena odevena u tamnosivi kostim i svetliju bluzu iste boje. Bila je bliža pedesetoj nego četrdesetoj. Crna kosa srednje dužine, s krajevima povijenim ka bradi, uokvirivala je duguljasto ispijeno lice. Na tek nagoveštenim prsima stajale su joj krupne naočare okačene crnom vrpcom oko vrata. Gotovo da je bila bez šminke, a nosila je cipele niskih potpetica.

Malo je podigla obrve kada se zaustavila preda mnom.

„Inspektor Lukić?“ Glas se umekšao, ali i dalje je bio odsečan.

„Dejan Lukić“, uzvratio sam uz klimaj glave pruživši joj ruku. „Dobar dan.“

Pre nego što ju je prihvatila, odmerila me je još jednom, kao u izvesnoj neverici; mora da je nekako drugačije zamišljala policijskog inspektora. Stisak joj je bio čvrst.

„Dobar dan. Hristina Leleković, upravnica Uprave gradskih grobalja. Dugo vas čekamo, inspektore. Policija bi trebalo da je brža u izuzetnim slučajevima.“

„Policija je brza u svim slučajevima, osim kada se traži da dođe baš neki određeni inspektor. Onda, neizbežno, malo potraje.“

„Dobro, pustimo sad to. Pre svega drugog moram da vam kažem da vaša istraga ne sme da ugrozi normalan rad naše službe. Nikakav prekid ili ometanje ne dolaze u obzir. Uprava gradskih grobalja ne prestaje da radi ni u ratnim uslovima. Drugo se još i može odložiti, ali ne i sahranjivanje. Ništa nije preče od toga. To vam je, nadam se, jasno.“

„Potpuno. Jedino što još ne znam o čemu bi trebalo voditi istragu.“

„Zar vas kolega nije izvestio? Lepo sam mu sve objasnila.“

„Iz onoga što mi je preneo razabrao sam samo da se desilo nešto neuobičajeno s nekim knjigama. Da li biste objasnili i meni, molim vas?“

Uzdahnula je, zavrtevši glavom, pa pokazala ka stepenicama pored čuvareve kabine. „Izvolite“, kazala je pošavši ispred mene. Pomislio sam da će me povesti na sprat, ali uputila se u suteren.

I donji hodnik bio je prekriven crveno-žutim sagom, koji je, možda zbog nešto slabijeg osvetljenja, delovao olinjalije. Pošli smo nadesno. Na zidovima između vrata kancelarija visile su velike crnobele fotografije grobalja. Natpisi na mesinganim pločicama u dnu crnih ramova bili su odveć sitni da bih ih pročitao u hodu.

Upravnica se zaustavila pred poslednjim vratima s leve strane. Pogledala je niz hodnik, mimo mene, pre nego što je pokucala. Kao da nas je čekao tik iza vrata, neko je istog časa otključao i otvorio.

Suvonjav sredovečan muškarac malo pogrbljenog držanja pomerio se u stranu da nas propusti da uđemo, pa zatvorio i ponovo zaključao. Bio je odeven u tamno odelo s prslukom i sivom kravatom na pruge. Imao je visoko čelo, guste zulufe i naočare okruglog metalnog rama. Ne progovorivši ni reč, prišao je ovećem radnom stolu na sredini sobe i ostao da stoji kraj stolice.

Osvrnuo sam se po prostoriji. Iako nije bila mala, delovala je stešnjeno zato što su zidove skroz pokrivale zastakljene police ispunjene velikim tomovima jednake visine i debljine. Bili su gotovo iste tamnosive boje kao i upravničin kostim. Prilazeći pošljunčenom stazom, uočio sam suterenske prozore s rešetkama celom širinom zgrade. Ovde se nisu videli, što je značilo da ih police zaklanjaju. Nekome je smeštaj knjiga bio preči od dnevnog svetla. Jedinu rasvetu u sobi pružala je četvrtasta plafonjera.

Na stolu je ležao otvoren jedan veliki tom, a uz njega svežanj nekih dokumenata. Ispred knjige nalazilo se nešto što veoma dugo nisam video: mastionica. Bočica je bila na crnom metalnom postolju s lučnim nožicama, a iz nje je štrčala držalja pera. Iza pribora za pisanje stajala je okrugla vaza s jednim žutim cvetom.

Upravnica se malo odmakla od vrata, pa načinila neodređeni pokret rukom po policama.

„Ovo je možda najvažnija prostorija naše Uprave. Arhiva. I upravo je tu neko odlučio da nam naudi.“

„Zar se i dalje arhivira na starinski način?“ upitao sam. „Mislio sam da su sva nadleštva odavno digitalizovana.“

„I ovo je, naravno. Modernizacija se ne može izbeći, premda su naša iskustva s njom prilično traumatična. Čak u dva navrata umalo nismo ostali bez celokupne baze podataka. Kompjuteri možda ubrzavaju poslove, ali uopšte nisu tako pouzdani kao što se veruje. A možete li uopšte da zamislite kakva bi to katastrofa bila kada bi se izgubilo ono što čuvamo?“

Zagledala se upitno u mene, kao da očekuje da nešto odgovorim, ali kako ništa nisam kazao, nastavila je.

„Kod nas je sačuvan jedini trag o tome da je najveći broj ljudi uopšte postojao – podaci o tome gde su i kada sahranjeni. Sve ostalo se zaboravilo, izgubilo. Kao da nisu ni živeli. Nipošto ne smemo prepustiti takvu dragocenost jedino nesavršenom digitalnom čuvanju. Zato smo, uz kompjutersko arhiviranje, pribegli i starinskom. Vodimo knjige sahranjenih, kako se to radilo od davnina. Ovde se ne može dogoditi da neko pogrešno ili namerno pritisne nekoliko dirki na tastaturi – i sve uništi. Mrtvi su ovako bezbedni.“

„Reklo bi se da ipak nisu, jer inače ne biste pozvali policiju. Šta se desilo?“

Upravnica je kratko pogledala službenika pre nego što je odgovorila. Glas joj je postao prigušeniji.

„Neko je noćas upao ovamo i vršljao po knjigama. Jutros smo to otkrili.“

„Vršljao?“

„Premeštao ih. Knjige su, kao što ćete videti, uredno složene. Po brojevima. U prvoj vitrini“, pokazala je na prvu policu s leve strane na zidu naspram vrata, „zatekli smo čak sedam tomova na pogrešnom mestu.“

Prišao sam vitrini i osmotrio je odozgo do dole. Po dvanaest knjiga stajalo je u pet redova. Jedini ispis na širokim hrbatima bio je arapski broj u zlatotisku pri dnu. Tomovi su bili premešteni u svim redovima, na prvi pogled nasumce.

Izvadio sam mobilni, pomerio se malo u stranu da izbegnem refleksiju i snimio vitrinu. Onda sam pokušao da otvorim zastakljena vrata, ali bila su zaključana.

„Ko ima ključeve od ove prostorije i vitrina?“ upitao sam vrativši telefon u džep.

„Jedino gospodin Trpimirović, arhivar.“ Okrenula je načas glavu prema službeniku. „Niko drugi nema pristup ovde.“

„Postoje li rezervni? Kod čuvara, recimo?“

„Nema rezervnih. A i da ih ima, kod čuvara svakako ne bi bili.“ Samo je odmahnula rukom ne dodavši ništa, kao da je sve jasno.

„Ovo baš nisu brave kojima se štite dragocenosti.“ Pokazao sam na vrata i prvu vitrinu. „Neko iole spretan otvorio bi ih i bez ključa.“

„Bile su sasvim dobre do sada. Ovako nešto nikada se ranije nije dogodilo. Bar ne u poslednjih dvanaest i po godina otkad sam ja upravnica.“ Uzdahnula je. „U redu, promenićemo ih. Stavićemo bolje. Ne smemo dopustiti da se ovo ponovi.“

„Radije malo modernizujte ovu starinsku arhivu. Postavite video-nadzor. Kamere bi vam bile korisnije ovde nego pred ulazom. Da ih imate, začas bismo ustanovili koji je to šaljivdžija rešio da se malo poigra vama.“

„Šaljivdžija?“ glas joj se opet povisio. „Nije ovo nikakvo poigravanje. Mora se krajnje ozbiljno shvatiti…“

„Koliko vidim, nikakva šteta nije počinjena. Ništa nije ukradeno ili uništeno. Premešteno je samo nekoliko tomova. Vratite ih na mesto – i sve će biti kao i ranije. Nema ovde posla za policiju.“

„Insistiram da sprovedete istragu. Morate da ustanovite ko je ovo učinio.“

Sad sam ja uzdahnuo. Najpre me navede da dođem ovamo kroz najveću jutarnju gužvu, a onda još insistira da sprovedem istragu o nečijoj detinjariji. Ne postupa se tako s jednim inspektorom, ma koliko joj sve ovo izgledalo značajno.

Prišao sam stolu, malo podigao tom koji je ležao otvoren i osmotrio ispis na hrbatu: 3584.

„Možda vam se ne bi dopalo ono do čega bi istraga mogla da dođe.“

„Kako to mislite?“

„Vidite, u istragama se oslanjamo na jedno pravilo koje gotovo nema izuzetaka. Najverovatnije je najjednostavnije rešenje. Možemo zamisliti da iza svega stoji neko spolja ko se u gluvo doba noći ušunjao u zgradu pored zaspalog ili alkoholisanog čuvara ostavši pritom nevidljiv za spoljni video-nadzor; ili neko iznutra ko je vičan provalničkom poslu. Zašto, međutim, pribegavati tim složenim objašnjenjima kada imamo na raspolaganju jedno znatno jednostavnije?“

„Jednostavnije?“ ponovila je upitno.

„Da. Postoji neko kome je bilo lako da izvede ovo bez ikakvog noćnog šunjanja i provalništva. Neko ko je bez po muke mogao da otključa vrata i vitrinu zato što jedini ima ključeve od njih.“

Bilo joj je potrebno nekoliko trenutaka da shvati o kome govorim. Zaustila je da se pobuni, ali preduhitrio sam je obrativši se arhivaru.

„Gospodine Trpimiroviću, vi ste otkrili da su knjige premeštene, zar ne?“

„Jesam“, odgovorio je ravno.

„Kako je do toga došlo? Šta vas je navelo da obratite pažnju baš na prvu vitrinu? U njoj nije bio tom na kome radite. Sudeći po broju, on potiče sasvim sa drugog kraja prostorije. A ako niste stali pred vitrinu i baš se dobro zagledali, nikako niste mogli da primetite da su knjige premeštene.“

Načas smo utonuli u tišinu. Upravničin pogled skliznuo je s mene na arhivara. Njegovo lice ostalo je bezizražajno. Pre nego što se najzad oglasio, pročistio je grlo.

„Nešto bih vas pitao, inspektore Lukiću.“

„Otkud znate kako se zovem? Upravnica me nije predstavila.“

„Nije, ali insistirala je da vi dođete. A kako smo dugo čekali da neko iz policije stigne, to onda morate biti vi. Šta mislite, zašto je baš vas pozvala?“

Slegnuo sam ramenima. „Nemam pojma. Ostavio sam to pitanje za kraj. Veoma me zanima zašto je od svih inspektora baš mene odabrala.“

„Odmah ćete dobiti odgovor.“

Sagnuo se, otvorio ladicu s leve strane radnog stola i izvadio veliki žuti koverat, koji je ispunjavalo nešto kruto, pravilnog oblika. Prišao je prvoj vitrini, uzeo iz džepa sakoa svežanj malih ključeva, kratko prebirao, izdvojio jedan i otključao zastakljena vrata. Postavio je koverat uspravno ispred knjiga u srednjem redu, pa zatvorio vrata. Nije ih zaključao ostavivši ključ u bravi.

„Ovako sam ga zatekao kada sam došao u osam. Je li dovoljno upadljiv da vam privuče pogled?“

Žuti pravougaonik uistinu se isticao spram tamnosive pozadine. Nije se mogao prevideti ako bi se pogled makar i načas tamo zadržao.

„Šta je to?“ upitao sam shvativši istog časa da sam postavio glupo pitanje.

Arhivarevim usnama načas je minuo osmeh.

„Koverat“, odgovorio je bukvalno, kako je moje pitanje i zasluživalo. Otvorio je opet vitrinu i izvadio ga; zatim je zatvorio vrata, zaključao ih i vratio svežanj u džep. Prišao mi je i pružio mi koverat. „Vama je upućen. Eto zašto smo baš vas pozvali.“

Malo sam oklevao pre nego što sam ga prihvatio. Okrenuo sam ga na lice i suočio se sa četiri reči ispisane po sredini crvenom olovkom: Za inspektora Dejana Lukića. Rukopis mi nije bio poznat.

Prešao sam pogledom s upravnice na arhivara. Onda sam lagano uklonio dve mesingane kopče s jednog kraja, razdvojio slepljene strane i zavirio u koverat.

 

/* */