Vladimir Kolarić: KRVAVA SVADBA

Knez Bogoje je pratio svatove. Svatovi su bili okićeni suncima. To se ženio knežev sin Vidilo. Negde na pola puta, iz reke izroni zmaj i zgrabi devojku. Svatovi se razbežaše, Vidilo jurnu na zmaja da ga poseče, ali ovaj već nestade u virovima. Za njim ostade samo krv rastrgnute mlade.

Vidilo je plakao na kneževom ramenu.

“Znamo da zmajevi žive na severu, oče. Otkud se ovaj stvori?”

“Slučajno je pao u reku i reka ga donese. Tako je Bog hteo”, odgovori knez Bogoje, podiže mač i krenu na sever, da se sveti zmajevima.

Rat protiv zmajeva uđe već u treću godinu. Kneževa vojska se proređivala, Vidila je najveći deo vremena tresla groznica. Leševi zmajeva ležali su duž cele zemlje.

Tada pred kneza istupi Stanilo, koji je znao jezik zmajeva.

“Zmajevi šalju izaslanika, kneže.”

Zmaj se predstavi kao Belijar i ponudi mir.

“Ista nas Božija glina stvori”, reče Belijar, “Krv smo krvlju isprali. Živimo u miru.”

“Čemu služe zmajevi, osim da plaše nedužne ljude i proždiru stoku? Koliko god je zmajeva u Edomu, zapamtiće kneza Bogoja.”

I knez poseče Belijara.

Leteći zmajevi su bili izvidnica, oni što bljuju vatru išli su ispred, brzi dugovrati su jurišali.

“Umreću, oče”, govorio je Vidilo, oboren groznicom, “Ne prija mi sever. Vrati me kući, oče.”

“Ubili su tvoju ljubav, Vidilo, to je kao da su ubili tebe. Platiće.”

“Platiću ja, oče. Umreću, ako se ne vratimo”, molio je Vidilo.

“Izdrži još do ravnodnevnice i sve će biti gotovo.”

Ali Vidilo umre. Zmajevi su nadjačavali.

Knez Bogoje se vrati u svoje zemlje.

“Bože, ako sam učinio neko zlo, kazni me, ako sam činio dobro, nagradi me.”

Zemljom zavlada glad. Vojvode se pobuniše protiv kneza Bogoja.

“Bože, prihvatam sve što mi daš.”

Knez Bogoje se okiti suncima i krenu u boj.

Zmajevi su sišli sa severa, zauzeli opustelu zemlju.

U jednoj pećini nađoše kneza Bogoja, raščupanog i bradatog, unezverenih očiju.

“Ima Boga, zmajevi. Pokajte se.”

Zmajevi ga pustiše, jer nisu dirali ludake.

Zmajevi su uživali u bogatstvu novih zemalja.

Jedan zmaj, Ezijel, što je video budućnost, izađe pred starešinu i reče:

“Vatra se sprema sa nebesa, o veliki. Pašće voda i zemlju će okovati neki beli kamen od te vode. Zmajevi će nestati, ostaće samo mala stvorenja i ljudi, ali drugačiji od ovih.”

“Kakva je to zemlja u kojoj nema zmajeva”, reče starešina i nagradi Ezijela.

I nestade Edoma.

Knez Bogoje izađe iz pećine i pozdravi vodu sa nebesa.

Ta voda, i sunce što dolazi posle nje, od sada će za njega biti bog.

/* */