Vesna Perić: ZEM SAMURAJ

Vreme, kao kategorija, prestalo je da ima bilo kakvu važnost od trenutka kada su Staroste odlučile da zapečate Grad. Nije to bio bilo kakav pečat. To je bila gigantska pečurkasta tvorevina od selektivno propustljivog specijalnog polivinilhlorida koja je Građanima omogućavala potpuno normalne fiziološke aktivnosti. Za mentalne su se takođe pobrinuli – svako od Građana dobio je po jednu konzolu za potpuni simulation-stimulation ugođaj, zbog veze sa Spoljnim Svetom. Ova predusretljivost, naravno, bila je čista provokacija, da bi Staroste, zapravo, otkrile ko je nepodoban ili sumnjiv. Takve nisu eliminisali. Slali su ih uz one way ticket u Spoljni Svet. Najbliža instanca bila je, naravno, dekadentna i otužna hi-tech tvorevina preko i oko Reke (natkrivene geodetskom preciznošcu samo do pola) koja je s ponosom zatrla i poslednje tragove svoje prošlosti, digavši sve stare građevine u vazduh, i svojim stanovnicima dopustila pravu bezidentitetnu razularenost. Ja sam sa radošću pratio degradaciju tog Nesveta, kako sam voleo da ga zovem, posmatrajući ga iz daleka, iz svog Grada, plutajući cyber-spaceom konektovan po nekoliko biliona zemundi sim-stimom. Staroste su uzimale samo odabrane i poverljive ljude za ovakvu vrstu špijunaže i osmatranja u cilju odbrane Grada. Ostale smrtnike koji su sim-stim koristili u čisto perverzne, voajerske svrhe, takođe su slali zauvek van opsega Grada.

Unutra se nije moglo. Membrana je bila propusna samo ka spolja. Svi oni koji su se u času Odluke Starosta našli van granica Grada, bili su izopšteni. Kome je bilo dovoljno stalo do Grada, taj uopšte nije imao potrebe da izlazi iz Njegovog radijusa. To je bilo jedino i dovoljno merilo. I rođenje, ali to se ionako podrazumevalo. Zalud su se po spoljnjem obodu čuli jecaji i preklinjanja Odbačenih. Natrag se nije moglo. U času Odluke, svi Zem Samuraji položiše zakletvu da nikada neće napustiti Grad. Na Reci je tada napravljena velika gozba. Alasi su izvukli ogromnu svetlucavu srebrnu ribu neverovatno slatkog ukusa koja je ispečena pod Kulom. Čitav Grad bio je na nogama u deliričnom i sakralnom transu. Bili smo konačno sami i slobodni od Spoljnjeg Sveta.

Prezervacija i Restauracija postali su Alfa i Omega, zakletva pod kojom bi najodaniji bili inicirani u Zem Samuraje. Mi smo bili i spoljna i unutrašnja opna koja štiti Građane i Grad.

Svaka kaldrma, svaka fasada, slivnik, streha, zvonik, bašta, ograda, klupa, česma, dvorište, stepenik, nadgrobni spomenik, svećnjak, muštikla, tabakera, naušnica, tuba svile, osmeh, orgazam, bili su očuvani u punom sjaju. Bezvremeni i večiti. Grad je disao u sopstvenom sjaju, neinficiran i potpuno zaštićen.

***

Orgazam? Vi još uvek tako doživljavate orgazam? – pitala sam ga zapanjeno. Bio je jezivo škrt na rečima. Mnogo mi je išao na nerve. Delovao je zaista kao pravi, punokrvni tehnofob. Iako se isuviše često kačio na Net. Ali to je, ubrzo sam shvatila, činio sa posebnim razlogom, tačnije – imao je misiju. Nisam još znala tačno kakvu. Nije padao ni na kakve opscene provokacije. Bio je monaški istrajan. Prepričavala sam mu kako su sa tlocrta mog, kako ga je “gospodstveno” nazivao – Weissenburga, nestajale jedna po jedna ulice koje su ionako imale dvojnice u njegovom gradu. (Uvek je ubacivao neke arhaične reči kao što su “gospodstveno” i “fruštukovati”, zbog kojih sam morala da iz svog implantiranog RAM-a vadim iole približne prevode). Vodila sam ga u virtuelne šetnje kroz svoja kapsulasta boravišta u velikim hangarima koji su natkriljavali visoke konstrukcije super-lakih metala.

***

Tvrdio sam da je san u takvim prostorima nezdrav, gotovo nemoguć. Drsko je odgovorila da san više niko i ne oseća kao potrebu, a kamoli zadovoljstvo. Svi Oni, tamo, zaboravili su da spavaju. Po prvi put, osetio sam da želim da joj objasnim stvari, da joj pripovedam, da joj podarim slike života koji još uvek miriše.

***

– I kakve su to gluposti sa zemundama?

– Zemunda je jedinica za vreme. Najmanja. Kvant.

– Vreme… Šta vi znate o vremenu? Kod vas vreme ne postoji. Zapečaćeni ste.

– Ne postoji potreba za vremenom. Vreme je propadanje.

– Zato hoćete da se sačuvate?

– Da. Čuvamo se u vremenu.

– Šta čuvate? … Pitala sam te nešto!

Zem Samuraja obavezuje i ćutnja. Nisam smeo dalje. Ali biće koje sam počeo da gledam gotovo vantelesnom nežnošću žudno je iščekivalo odgovor. U okviru koji je ograničavao deo dalekog prostora čiji uvid mi je omogucio simstim, ona je delovala savršeno čisto. Kao da ne dolazi iz Nesveta. Moja budnost bivala je na izmaku. Odjavio sam se, ne pozdravivši se sa njom. Ona nije hajala za kurtoaziju, stoga mi zasigurno nije ni zamerila. Ali ja sam osetio da je već kasno jer sam prihvatio tuđa pravila ponašanja.

***

Nije želeo da priča o pečurkastoj asimetričnoj kupoli u kojoj je svojevoljno bio zatočen. Bilo je nemoguće zaviriti u nju, spolja je lukavo bila zatamnjena. Svi su ovde, u „Weissenburgu“ ionako izgubili interes za nju, već sledeći dan pošto je iznikla, tako da su jedino obesni klinci sa implantiranim živinim mačetama pokušavali u brzim nadletanjima da je probuše, sve dok se ne bi umorili od dosadne igre. Pečurka je bila raritet koji je ostao kržljav po obodu civilizacije. Samo je u meni nešto ritmički pravilno pulsiralo (ono što je on nazivao dušom) i želelo da uđe pod njen klobuk.

***

– U vrhu klobuka je Kula…

Prebirala sam ponovo po svom RAM-u, sve do sadržaja koji su se podveli pod “bajka” ne bih li našla odrednicu.

– Ulicom Strmom penje se do Gardoša.

RAM je podivljao na “Gardoš” jer nije imao dovoljno podataka.

– U porti crkve sv. Nikole sam…

U tom času iskidala sam konektore za simstim. Neke čudne, slankaste kapljice prekrile su mi čelo. Nisam se pozdravila. Osetila sam nešto što je on jednom nazvao ”grižom savesti”. Na displeju promicala je poruka – “Jedini mogući put je vodom”. Zgrozila sam se pri pomisli da ću naleteti na stvorenja zvana ribe. Ne samo naleteti, insistirao je da se pustim u Veliku Vodu noću, a jedna će me od tih riba dovući na sigurno. – Šta je sigurno?, -pitala sam se. I kako će me izvući na svoju obalu bez opažanja njihovih straži i ostalih Zem Samuraja?

***

Voda je delovala nepregledno. Gušća i od samog klobuka ogromne pečurke. Dok sam klizila tim jednostavnim hemijskim jedinjenjem (koje je imalo obale), pečurka kao da je bila sve transparentija.

Jed(i)na prilika micala se ka meni u mraku.
/* */