Vedrana Čačić: BEG

Iz mraka dopire duboko dahtanje. Srce mi bije toliko glasno da se bojim da ja nisam jedina koja ga čuje.

I dalje na kolenima i laktovima razmišljam da li da pokušam da dopuzim do izlaza. Da li sa rizikujem da me čuje kako gmižem? Da li sam dovoljno brza? Ili me, možda, traži po mirisu?

Opipavam ledeni kameni pod. Nigde ničega što bi moglo da posluži kao oružje ili štit. Dahtanje prelazi u režanje, a režanje počinje da se približava. Konačno savladana panikom skačem na noge i počinjem da bežim. Oči su mi iskolačene, ali beskorisne. Šake mi se sudaraju sa stalagmitima (ili stalaktitima, uvek sam ih mešala, ali sada baš i nije trenutak da listam udžbenik). Srećom, stopala nekako sama nalaze put, a ja ih vrlo uspešno pratim.

Trčim. Trčim! Verovatno i dišem mada je vazduh težak i ustajao. U njemu se oseća nešto na šta se trudim da ne mislim. Kao ni na uporno galopiranje iza mojih leđa. Napokon, u daljini se ukazuje titraj svetlosti! Još malo, još samo malo i spas!

Istrčavam u prazninu. Kamenje, skvrčena trava, poneki davno uveli žbun. Nigde spasilačkih ekipa, helikoptera, teške i lake artiljerije, uplakane rodbine, zabrinute čete zgodnih obožavatelja…

Galopiranje ne prestaje, pa i ja nastavljam da jurim. Nizbrdo ide mnogo lakše. Ili su se to moje noge ponovo navikle na davno zaboravljenu veštinu. Trčim preko pustih polja zakržljalog rastinja. Trčim, a ne mogu da pobegnem. Bežim, a ne znam čemu.

Znam samo da je iza mene. Veliko, strašno, crno…

Jurim, a nikuda ne stižem. Isti predeli ponavljaju se kao na beskonačnoj kružnoj traci. Kao noćna mora koja ne prestaje!

Svest o snu prekinula je vezu između mog uma i mojih nogu. Posrćem! Padam! Stiže me!

Budim se!

Trenutak olakšanja… pre nego što mi do mozga dopre hladnoća kamenog poda, pre nego što su se moje oči susrele sa zažarenim crvenim parnjacima, pre nego što se kroz razjapljene čeljusti prolomio urlik. Užas kakav neću ponovo čuti. Nikada više!
/* */