Uroš Petrović: MEĐUSTANICA

Više puta se prestravio, za samo jedan ovozemaljski dan (misli se na Romana Arturovića, a pojam “ovozemaljski” tek će poprimiti smisao):

– Izbegao je sudar sa dostavnim vozilom JDP “Groblja grada” samo zahvaljujući izuzetno temeljnoj vozačkoj obuci kroz koju je prošao grobar, nekoliko desetina godina ranije.

– Otkrio je da je, na velikoj zgradi u centru, tabla sa advokatskom firmom samo paravan za sasvim drugačiju rabotu. (Ovo ćemo kasnije nastaviti. Narednih dvadesetak redova može se slobodno preskočiti, jer se nit priče može uhvatiti i bez njih. /Nit je dovoljno debela, takoreći od jute, može se koristiti za nadvlačenje konopca na seoskim igrama u sremskim zabitima./)

– Prepao se na smrt dok je prolazio pored jedne kapije: Na Romana je zalajao beli bokser, u Brestovoj ulici, bez najave i stvarnog povoda za prepad, ako se izuzme to što se beli bokser ne priznaje u Kinologiji. Iako veoma lepo izgleda, kod te rase se bela boja smatra nepoželjnim varijetetom, i takvim primercima se zabranjuje parenje. Stvarno jeste razlog za nervozu, ali “Pravilnik Svetske Kinološke Federacije – Sektor – sportski psi, Grupa B1: bokseri”, nije pisao R.A., već neki dokoni Englez, po overenoj preporuci nemačkih kolega. Stoga, ono da je “bez povoda” i dalje stoji, bez pogovora.

Doživeo je još nekoliko stresova, ali su i ova tri dovoljna za sada.

U takvim trenucima sećao se debelog, frotirskog ćebeta – ko zna zašto. U pitanju je, verovao je, nekakvo oštećenje socijalnosti iz detinjstva, slično kao i kod njegove strasti za baterijskim lampama:

Celoga života kupuje baterijske lampe. Prvu je kupio sa osam godina, najnoviju pre nekoliko dana. Nadao se da je brojnost njegove kolekcije makar na polovini. Ima ih oko stotinu i osamdeset, ispravnih. U njih deset redovno stavlja sveže baterije, dok one sumnjivijeg napona gura u lampe sumnjivije pouzdanosti. U retkim trenucima kada mu je njihova svetlost zaista bila potrebna, obično je s užasom primećivao da baš tada kod sebe nema nijednu.

Uvek kada ih je kupovao, pravdao se time da kupuje lampu koja je bolja od svih prethodno okupljenih u bizarnoj kolekciji. To je funkcionisalo, sve dok jednog jesenjeg dana nije kupio Maglite 6-cell D Lifetime Warranty model, sa serijskim brojem D6002635033. Lampu nad lampama! Od te, bolja nije postojala. (To je vrištala i njena cena, klasična aerodromska, naduvana.)

“Sada sam miran. Najzad”, pomisli Roman, “Mogu da se posvetim drugim stvarima: Kupiću kuću i gajiću puževe, opuštenom, korzikanskom metodom.”

Nepunih osamnaest dana potom, kupio je još jednu, istu. Shvatio je, u pitanju je bolest. Slatka predaja je još uvek u toku. Samo, od tada ih kupuje opuštenije, ponekad elegantno, platnom karticom, ponekad kao da uzima terapiju u plastičnoj čašici. Od rezervnih, kriptonskih sijalica, može da napravi malu piramidu besmisla, i pod njom oštri noževe za papir (koji postoje u svakoj pristojnoj kancelariji, ali se nikada ne koriste).

*

Vraćamo se na priču o tabli. Te advokatske table na starim zgradama… Evo jedne, baš ispred Romana: Pozadina table od klirita: dim-plava ili dim-bordo (dim bordo boje može ponekad da se vidi na stadionu!), a slova zagasita, glume pozlatu: “ADVOKAT Jovica K. Vuk, IV sprat, levo”. Ne liči mu ovo “Jovica” na advokata – pre bi Jovicu mogao da zamisli kako jezdi niz ledinu jašući kozu, pridržavajući pritom otrcani šešir na raščupanoj glavi. Još manje mu to lagodno ime stoji uz obavezujuće prezime – Vuk…

Tok misli koji mu je tada nadošao teško je mogao da objasni. Sva je prilika da mu je bio nametnut:

“E pa, Jovice, baš bih voleo da te vidim!”, pomisli R.A.

Sjuri se u memljivi ulaz: tri stepenika nizbrdo, pa jedno stotinu uzbrdo. Sprat IV, samo jedna vrata. Dobro se zadihao. Ovaj nenormalni četvrti sprat je na visini sedmog u novogradnji, nenormalnog. Kuca na vrata advokata, takođe nenormalnog, što će se ubrzo ispostaviti. Smišljao je razlog bezrazložne posete, kada se začulo škljocanje brave, čisto i jasno, kao na DVD-ju. E, tu se tek prepao najstrašnije. Otvorio je čovek (e, da je odmah shvatio da je čovek!) zastrašujuće spoljašnjosti. Da je Roman mogao da se pomeri, za par minuta bi već vozio 120 km/h preko Novog mosta. (U tih par minuta uračunat je i odlazak po udaljena kola, i vreme potrošeno ako motor ne upali iz prve, kako to obično biva!) Jovičino lice je bilo užasno! Nije ono bilo nakaradno kao da su ga vatra ili bolest naružile, već nekako tiše, kao da je u svojoj grozoti sasvim prirodno. Eto, kao da je video nešto od čega se umire i taj samrtni izraz poneo zauvek. Jeza mu je klizila niz rukave.

Onaj Grobar što je smotao kombi u poooslednjem trenutku, lep čovek, tek sad vidi Roman razliku. (Uderzo je preterivao!) Jovica je bio kô visoki doušnik Upravnika Košmara. (Tek kasnije se ispostavilo: bolje bi bilo da je bio i sam Upravnik Košmara.)

(Umetak: Tako ružan beše, nameće se hommage Maverick-u: Kada je bio mali, morali su da mu vezuju šniclu oko vrata, da bi pas hteo da se igra sa njim.)

“Šta je, ne bi voleo da me sretneš u ponoć negde, a?”, upita ga advokat, jezivo naviknut na neprijatno stanje stvari.

“Što da ne?”, izvali R.A. jedino što mu je palo na pamet.

“Što da ne? Pa onako… Ako je ‘što da ne’, onda se vrati tačno u ponoć! Ja ću imati vremena, a tebi je, izgleda, svejedno!”, reče, grozno se iskezi i zalupi teška vrata svog staništa.

Roman napravi nekoliko koraka unazad, plašeći se da okrene leđa mestu gde se do maločas nalazio Jovica. Zatim lagano, pa sve brže, sjuri niz izlizano stepenište. Hladan znoj i drhtavica su prestali tek kada je ušao u najprometniju ulicu Beograda. Prvi put se radovao gužvi.

U tom trenutku, bio je siguran da Jovicu Vuka više nikada neće videti…

*

U ponoć, istog dana, stajao je pred njegovim vratima.

Četiri sata pre toga, bio je pod teškim opterećenjem minulog susreta, psujući svoju nesmotrenu radoznalost.

Tri sata pre toga, znao je da će advokata ipak ponovo videti.

Dva sata pre toga, ponovo je bio siguran da neće otići na zakazani ponoćni sastanak.

Tačno sat vremena pre toga, već je obukao kaput, i krenuo. Prerano je stigao, pa se malo zadržao gluvareći po okolini.

U ponoć, delila su ih samo teška vrata od punog drveta.

Natera ruku da pritisne starinski električni taster, boje trule višnje sa plastičnim krugom okolo, prljavo-belim. Nikakav zvuk se nije začuo. Odahnu Roman.

“Nije tu”, reče sebi pokušavši da prenebegne činjenicu da zvono ne radi.

“Odoh”, pomisli sa olakšanjem.

Zastade. Možda da pokuca. Sada je već s mukom savladavao strah. Tihi strah od nepoznatog nikako da umine, ali nikako ni da ga odvrati od namere. Nije pokucao. Samo je zglobom srednjeg prsta dotakao mrka vrata, kad se ona širom otvoriše! Jovica Vuk je stajao na njima, ružniji i viši nego što ga pamti (a pamtio ga je kao veoma ružnog i visokog). Toliko se prepao da ga je zabolelo pod rebrima.

“Izvoli”, sklonio se starac da ga propusti.

*

Unutrašnjost je bila memljiva i zapuštena, sa gomilama prašnjavih papira svuda po masivnom nameštaju. Roman je znao da je ponoć, i da je sam sa strašnim Vukom, ali strah je nekako čileo iz njega, preobraćavši se u neko neprijatno pomirenje. Bilo je nepojmljive ravnodušnosti svuda unaokolo.

“Ja sam advokat. Ne običan. To ti je jasno”, reče.

Roman oćuta.

“Imaš li kakvih nezavršenih poslova? Al’ onih stvarno bitnih. Zaboravi minorne ljudske obaveze, ili bilo šta što ti se događa više od jedanput u životu. Sada razmisli. Hoćeš li da me angažuješ?”, govorio je jezivo uravnoteženim glasom.

Sada se i gostov glas promeni.

“Am I in trouble?”, upita i prenerazi se što koristi engleski, verovatno da bi dodao dozu holivudske šarene laže u neželjenu javu koja ga je snašla.

“Pa, tvoja odrednica i nije tako loša. Iznenadićeš se jednom olakšicom, pa recimo, i šansom. Imam li ja nešto da uradim u vezi s tvojim životom? Ti što si tu uradio, uradio si. Nemamo puno vremena. Imaš li šta za mene?”, upita.

Stopiše se stvari u nemilu spoznaju. Bilo je ozbiljnije nego što je u prvi mah izgledalo.

“Ja danas nisam baš skroz izbegao onaj sudar, jel’ da?”, upita R.A.

Prostorija posta osetno hladnija.

“Razvalio te Grobarčina načisto, al’ i ti si bio malo kriv. Nemoj trošiti vreme na ono što je sada nebitno. Imaš li kakvog posla za mene?”

Kompozicija sa hiljadu oslikanih vagona prođe kroz uske hodnike prostorije. Kako je polako shvatao situaciju, Romanu bi trebalo da bude muka, ali nije.

“Nemam baš nešto od istorijskog značaja, ali ne bih baš ni zanemario neke male, ali bitne stvari…”, tek započe sa izlaganjem kada ga je sam naglo prekinuo.

Ipak nije mogao da ubedi sebe da bi Jovica bio impresioniran kad bi mu pomenuo da nije odgledao treći deo Velikog filma, i pustio ga još koji dan van ovog košmara. Zagleda se u njegovo lice, sada već sasvim naviknut.

“Vi nemate svoj orkestar, pretpostavljam?”, proverih, za svaki slučaj.

Jovicu aluzija ne dotače. R.A. nije ni mislio da hoće.

“Izvinite, jel’ je onaj beli bokser u stvari Kerber?”, upita.

“Molim?”, ledio se Jovičin glas.

Ni ova šala nije dobro prošla, ali je Romanu značila. Reši ipak da se malo prikloni tonu koji je preovlađivao.

“Šta bi bilo da nisam došao?”, sada upita sasvim ozbiljno.

“Svi dođu.”

Roman poče da razmišlja o pojmu vremena.

“Dobro. Da imaš nešto za mene, odmah bi ti palo na pamet. Hajde onda. Biće bolje da što pre kreneš”, nastavi njegov advokat po službenoj dužnosti.

“Kuda?”, reče, glasom nevoljnim kao kada mu se ne ide u goste, a već je dogovorio.

“Hajde. Volja koju osećaš ionako je samo trag. Tu, iza tog ormana imaš prolaz. On vodi koso nadole. Pazi da se ne udariš, nervi ti još uvek rade. I zakopčaj kaput. Duva.”

“A-ha. Dobro… Sad ću ja”, nije mu se dalo, pored svega.

Osvrnu se po hrpama papira.

“Hajde, hajde… Hajde polako”, zevnu advokat namerno.

“Mračno je tamo. Put vodi u jednom pravcu, jel’ da?”

“Jedan deo puta se popravlja, ali uglavnom je jednosmeran. Tu i tamo ima po koja provalija…”

“Obično dobar advokat može da…”, Roman nije mogao da odoli, seti se Sala Tezija iz “Kuma”.

Začu se tiho kucanje na vratima. Jovica ga je požurivao, sada već vidno želeći da posetilac što pre ode.

“Hajde, vidiš da imam posla. Nema potrebe da se ubeđujemo u neminovnu stvar, jel’ tako?”

Čvornovata ruka Jovičina mu dotače leđa, i blagim, pokroviteljskim pritiskom povede ga do maglenog ispusta. Iz njega je dopirao hladan vazduh.

“A, da. Znam da su šanse male, ali moram ovo da te pitam: Da nisi slučajno poneo sa sobom neku lampu? Ako je nisi poneo, a imaš običaj, ja ti je ne mogu dati. A možda će ti zatrebati. Dakle, imaš li je?”, zvanično upita Jovica Vuk.

R.A. se okrete ka njemu. Već mu je bilo veoma hladno.

“Neću da ti kažem, spodobo vampirska!”, jedva dočeka Roman crescendo razgovora, i sjuri se u mrak ispusta.

Jovica osta sam.

“Tja! Ako smo kod vampira, bojim se da si ti mnogo bliži tom stanju, sinak…”, reče Jovica sebi u bradu, i ode da otvori vrata, gunđajući.

*

Na drugom kraju grada, dan pre opisanih događaja:

Nenad V. provodio je očajničko veče na pecanju. Magla, zima i blato pravili su mu neželjeno društvo. Tako je bar mislio, dok nije upoznao pravo značenje pojma “neželjeno društvo”:

Nešto posle sumraka, jednostavno, pred njega izroni devojka duge, crne kose, suviše bleda i pognuta da bi bila normalna, i pozva ga pod vodu. Skamenio se Nenad od straha čim je video kako mu prilazi, onako bauljajući, mokra. Bila je jeziva, i lepa i ružna, i što je najgore, vrlo namerna da ga uzme pod svoje.

“Hajde”, naredi mu.

Samo je to izgovorila, potom uhvatila nesretnika za kosu iza temena, i onako savijenog i izbezumljenog odvukla ga pod vodu. Bol u vratu, potom u grlu, ubedio je Nenada Vuka da ne sanja.

Nepunih osam minuta po tom događaju, udari grom u postavljene karbonske štapove za pecanje… Više nisu bili smaragdnozeleni, već crni i zagasiti kao pokisao ugalj.

Nenad je izdahnuo, i osvestio se nešto kasnije – trenutka davljenja se nije ni sećao.

*

Negde u Srbiji, dva dana pre opisanih događaja:

Presušio je stari bunar u dvorištu kuće Saračevića, a da nije imao ko da ga ožali. Jedini naslednik bila je gradska cura, koja nikako da nađe vremena da obiđe dedovinu i vidi šta je nasledila. Interesovanje za to mesto izgubila je još kao dete.

Najzad, zbog neke barabe, posetila je šumadijski gradić u blizini. Uhvatila je seoski autobus i došla u dvorište svoga detinjstva, u kome je dominirao urušeni bunar. Izgledao je kao zarubljena kupa od kamena, okružena visokim korovom.

(U unutrašnjost bunara se vraćamo kasnije, i mi, i ona.)

Brzinom koju može da postigne samo odurna seljačka radoznalost, kraj nje se stvorio sused, ponudivši joj svoje usluge oko pretrage kuće. (Bio je mator, neobrijan i neoženjen – gošću je sanjao dugo posle toga, u najprljavijem smislu te reči.) Zajedno su ušli u kuću.

“Eve, tu vi je kredenac!”, navodio je komšija njenu pažnju.

“Eve vi ovde nešto! Eve pod astal kutija!”, samo ju je nervirao.

“Eve vi ovde vrata, molim vas!”, brecnu se ona kad postade neizdrživo.

Ovaj ne razumede, nego zadade još jednu smernicu. Najgoru.

“Beše rekao neko, za nekakav kovčeg u bunaru. Onom napolju”, ubrlja seljak staru legendu, i navede je u klopku. (Izgleda da mu je neko za to dao i pare. Gadan soj!)

Nepromišljena devojka iz grada siđe u bunar, i to niz zarđali lanac za kofu. Vodila je radoznalost, pre nego išta drugo. Inače, puno je čitala. (Nije čitala o trovanju metanom, a to joj se baš dogodilo…)

Prvo napipa u mraku memljive zidove od kamena. Malo joj se zamuti u glavi i ona posrnu. Ruke joj padoše na neku pernatu mrcinu, pa prestravljena odskoči u stranu. Kosa joj se uplete u paučinu, i zapekoše je oči – jurnu zatim nekuda nizbrdo, saplevši se o gomilu poluraspadnutih papira.

Našla se kod Jovice Vuka, koji joj predloži razmenu: nemrak, u zamenu za dovođenje jednog muškarca – njegovog unuk-nećaka Nenada.

Posle mučnog objašnjavanja, potom i prihvatanja stanja stvari, upamti ona podatke, i zabaulja uzbrdo, lakoćom koja je tada, još uvek, čudila. Kako je stigla do okoline Beograda, i došla do bare na kojoj je pecao Nenad Vuk, nije se ni sećala. Sećala se samo da su je jurili psi lutalice, ali da nisu mogli da je sustignu, i da je trčala noću.

*

Roman uperi svoju Maglajt baterijsku lampu u pravcu iz koga je došao. Tamo nije bilo ničega što bi se dalo osvetliti, ali je snop svetlosti izazvao nešto manje očekivano:

“Ej, daj tu lampu malo ovamo!”, čuo je ženski glas iza sebe, koji dodade: “Ipak je poneo…”

Roman se trgnu i uperi svetlost u mesto koje se oglasilo.

Rukom skrivajući oči, sedela je devojka guste crne kose, naslonjena na zid.

“Ne u oči! Budalo! Videćeš za par dana kako to boli!”, prekori ga cura.

“E, slabašna ti je ta lampa – mogli bismo svinje s njome da šurimo.”, ču se jedan muški glas iz zamračene desnine, prezasićen očajem.

Nasmejaše se ipak i cura i šaljivxija nezdravim grohotom, što dobrodošlicu Romanu ne učini nimalo prijatnijom.

“Nego, jesi li poneo i mešalicu za beton, ima par oronulih zidova ovde…”, i opet se histerično zaceniše oboje.

Roman neraspoloženo klonu i nasloni se na zid pored njih. Grohot se lagano stišao u još neprijatnije okruženje – grobnu tišinu. Roman ugasi lampu, i teško uzdahnu.

“Izvini… malo smo sjebani”, reče devojka, “Ovaj u dnu scene je Nenad Vuk, rođak našeg posmrtnog mentora, a ja sam Isidora. Bar sam to bila.”

“I ne brini, sve ovo što ti sada izgleda strašno i beznadežno, vremenom će ti postati – još strašnije i beznadežnije”, dobaci Nenad, ali se niko ne nasmeja.

“U šta smo se ovo uvalili?”, upita R.A. Isidoru, za koju je imao pravilan osećaj da je najduže u ovom stanju.

“Ne znam puno više nego ti. Znam samo da mogu da bauljam noću četrdeset na sat, da mi se hrana i voda gade i da mi se ne spava, i da svi psi lutalice hoće da me pojedu ili pojebu – nisam s tim još načisto”, odgovori ona, nervozno.

“I roni kao prokleta štuka!”, dobaci Nenad Vuk.

Romanove oči se navikoše na mrak, bolje i brže nego ikada.

“Znam kako se osećaš. Sve sam to prošla pre dva dana, dve godine ili dva minuta, mutan mi je osećaj za vreme. Imaš li osećaj hladnoće po vratu i čelu?”

“Imam. Pa hladno je ovde.”

“Nije. Znaš li zbog koga smo ovde?”, nastavi Isidora.

“Ne.”

“Zbog ovog u ćošku, što se kočopizdi kao da je on ovde zbog nas!”, pokaza ona na Nenada.

“Da, da. A zašto je deda izabrao baš vas dvoje, od milion drugih, koji se upokojiše? Pa, verovatno što ste se motali po mračnim bunarima, tražili đavola… Ko zna šta… Ovaj ovde se loži na lampetine…”

“Ma d’ ideš ti u tri…”, brecnu se žensko.

“Prekinite, bre, malo. Šta se u stvari dogodilo?”, prekide ih Roman, upalivši lampu.

“Ne znam puno. Onaj njegov deda-stric, onaj vampir Jovica…”

“U, a šta si ti? Jebeni zombi!”, dobaci joj Nenad, i dobi izuzetno bolan snop svetlosti u sive oči.

“E, poznajem te pet minuta, i već mi se nimalo ne dopadaš. ‘Ladni malo. Nemoj da me nerviraš”, oštro mu reče Roman.

“Da nećeš možda da me ubiješ?”, upita prezrivo N.V., i poče da se cereka.

Grozno je izgledao, pod svetlošću Maglajta. NJegov kikot uminu u jecaj, potom u tišinu. Roman okrete lampu prema magli tmine.

Potom se okrete ka Isidori.

“Pa, koliko sam ja shvatila, ovaj što sam ga udavila kao pile”, primetan smešak joj prolete kroz boju glasa,”…to je neki unuk ili rođak Jovice Vuka. Kako bi ga, svejedno, grom spržio, a advokat to nekako zna, on me vrbuje u nekom bunaru, u nekoj vukojebini, da spasem budalu od ugljenisanja. Ponudio mi je razmenu, Nenada za nemrak, šta god to značilo.”

“Bio je s tobom u bunaru?”, upita Roman.

“Bio.”

Tišina potraja nekoliko sekundi.

“Elem, odem, za promenu, do jedne druge vukojebine, pokupim budalu s obale, i evo nas ovde, gde te, srećni, dočekasmo…”

“A jel’ znaš ti Jovicu odranije?”, upita Roman njegovog unuka.

“Znam više iz priče. Kad dođe na neko porodično okupljanje, počinje frik-šou za decu. Ima sto godina, i video sam ga dva puta u životu. Ako se istripovao matori za taj grom, ja ne znam…”

“Mislim da nije. Odjeknulo je nešto, kada sam te vukla onako oklembešenog! Sagoreo bi kao ugarak!”, umeša se jedini ženski glas.

“Šta bi trebalo sada da radimo?”, upita Roman, neobično pomirljivo za svoj temperament.

“I šta mi, zombiji, sad da radimo?”, raširi Isidora ruke i nasmeja se.

Histeričan smeh ih obuze svo troje i nezdravi grohot ispuni mrak oko njih. Potraja duže.

“Jel’ i ova zajebancija u paketu sa ostalim zombi-moćima? Uštedećemo malo bogatstvo na travi!”, jedva izusti Roman, neuspešno obuzdavajući kikot.

Utihnuše tek kada se začu glas Jovice Vuka.

*

“Titranje vazduha kroz uspavana pluća prouzrokuje takvu prividnu veselost! Proći će vas to”, reče stari advokat.

“Zdravo, deda-striče”, otpozdravi Nenad, kao da je ovoga sreo u šetnji Kalemegdanom.

“Došao bih ja ranije, ali morao sam da ispratim nekoga. I to zauvek, za razliku od vas troje. Roman nije kasnio, i sada ima šansu da se vrati…”

“Gde da se vratim?”, upita R.A.

“U staro okruženje. U staro stanje – dišeš vazduh, ručak, večera, sećaš se? Imaš i lampu, vidim, nisi nas razočarao. I Isidora ima šansu da se vrati. I moj Nenad. Zato ste i zadržani, na međustanici. Ja sam to isposlovao, veoma skupo, i to zbog ovog mog nesretnog unuka – na vama je da iskoristite ono što dugo nikom nije omogućeno.”

“Ovo je, znači, međustanica. Šta je normalna, sledeća stanica?”, upita Isidora.

“To ni ja ne znam. Ja mogu samo dovde, i to sam jedan od četiri Evropljanina koji to mogu. Zar vam nije važnije da pitate o uslovima za povratak u svet koji poznajete?”, mrštio se advokat.

“Dobro, šta se od nas očekuje?”, ispuni Roman starčevu želju.

“Reći ću vam samo ono što bi trebalo da znate, bez suvišnih informacija, koje vam mogu omesti pažnju: Ovo je simbol koji treba da odgonetnete!”, pokaza starac veliki papir.

Roman uperi lampu u belinu hartije koja se nazirala. Komad papira je bio toliki da je prava zagonetka bila gde ga je Jovica do tada skrivao. Na njemu je bio nacrtan predmet, neka vrsta talismana, ili nešto slično. (Slika na nekoj od predhodnih strana) Jovica Vuk ga je pokazivao ćuteći, ne želeći da remeti pažnju s kojom su svo troje zurili u tajanstveni crtež.

“Ima li pitanja?”, upita potom.

“Slušaj”, Romanov glas je iskazivao nervozu i nestrpljivi sarkazam, “nalazimo se u prokletom vakuumu između života i smrti, s visokim starcem neobične spoljašnosti, koji nam pokazuje neku pizdariju na papiru. Ne, nemam pitanja – sve mi je jasno, čak mi je i pomalo dosadno! Pa imam sto hiljada pitanja, naravno! Al’ ne bi bilo loše da se nisi toliko uživeo u tu briefing-varijantu, nego da nam malo olakšaš, i sa više razumevanja za ljude koji su do juče mirno posmatrali kako se rađa dan, na primer.”

“Roman je veoma učtiv, za ono što bih ja imala da kažem. Ako smo dovoljno zurili u taj sektaški medaljon, volela bih da čujem šta još može da mi se dogodi”, reče Isidora.

“Meni je muka od svega”, čuo se i Nenadov glas.

“Dobro. Dobro. Vidim da ste timski nastrojeni. Onda me nemojte prekidati”, bio je pomalo razočaran Jovica, jer je u najmanju ruku očekivao pitanje o tome kako je to baš on jedan od četiri Evropljana koji mogu doseći ovako duboko u međuprostor.

“Da, za početak, shvatimo stanje u kome se nalazite kao inkubaciju, s dva moguća ishoda: Odlazak u takozvanu smrt, gde ne znam šta vas čeka, i drugi, zbog koga ste ovde zadržani, da se vratite u takozvani život, gde svi znate kako izgleda. Već sam vam napomenuo da mogu da kontaktiram sa ljudima u ovoj dimenziji, ali moć predviđanja nemam. Da vam dajem predmete, takođe ne mogu. Dakle, informaciju da će Nenada udariti grom morao sam da kupim. Jedini koji mogu da predvide odlazak iz života kakav poznajete, a da tu informaciju hoće sa nekim da podele, jesu organizacija koja sebe naziva “Udruženje sadejstva sa prirodom”. Posle teških pregovora, isposlovao sam mogućnost da zadržim još dvoje, pored unuka, i da im obećam nagradu. Zato ste tu. Izabrani ste po vremenu napuštanja života, godištu i po osobinama koje imam u dosijeima građana. Tu mi se malo i posrećilo, ako mogu da upotrebim taj izraz: Isidora je dovoljno nesmotrena i radoznala da siđe u bunar, a Roman ima naklonost ka baterijskim lampama, između ostalog.

Udruženje koje nam je omogućilo ovaj susret traži protivuslugu – moramo otkriti, i javiti im šta ovaj crtež predstavlja. Da li im je ta spoznaja zaista potrebna, ili se samo igraju nekakvih pitalica, ne znamo. Čak mislim da, jednostavno, ne vole tajne. Nama njihov razlog, na kraju, nije ni bitan, to je usluga koju im dugujemo.”

“Zašto ne probaju na Internetu, ili u bibliotekama, već se obraćaju ludom Jovici i njegovim zombijima? I kako da, krijući se noću, progonjena od pasa, uopšte krenem u nekakvu potragu?”, upita Isidora.

“Iz nekog razloga, misle da ova skupina to može da im pronađe. Ne znam ni čime se bave, a kamoli kakvi su im povodi za to mišljenje. Upamtite crtež. Ostaviću vas sada da porazgovarate. Nemojte se svađati, sarađujte. Moram do kancelarije, da javim da ste prihvatili zadatak. I, najvažnije, nemojte se mnogo kretati unaokolo, pogotovo ne nizbrdo, u pravcu najcrnjeg mraka”, pokaza starac rukom, i nastavi: “Tamo je sledeća stanica, konačno odredište i odande povratka nema. Vratiću se da napravimo plan”, reče Jovica, i nestade u tmini, iz koje se i pojavio.

“Eto, da nije mene, sada biste bili skroz mrtvi”, reče Nenad ohrabreno.

“Ma, nosi se… Tvoj deda je platio nekoj seljačini da me uputi u bunar”, odbrusi mu Isidora.

“Uh, tebe je teško bilo nagovoriti…”, nastavio je unuk.

Advokatov unuk smučio se i Romanu, ali se on usredsredi na Isidoru, sa kojom oseti izvesnu bliskost – zar nisu njih dvoje i izabrani zbog nekih zajedničkih osobina, kako reče onaj vampir sa izanđalom kravatom? Ona mu se dopadala, i to je jasno prepoznao.

“Šta si ti radila u životu, pa si bila prvi pik na R.I.P. draftu?”, upita Roman crnokosu, dajući malo svetliji ton čitavoj situaciji.

“Istraživala, uglavnom. I to stvari koje malo koga interesuju. Ti?”, upita i ona blagonaklono.

“Nešto slično. Uz vetar, uglavnom. Šta misliš o ovome što je čiča pričao?”

“Znam samo da mi se ne dopada da postojim ovakva kakva sam sada. Nisam nikad volela ništa ,između,. Znaš ono, ili-ili”, govorila je, i bila neobično lepa u mraku koji ih je okruživao, mraku u svakom smislu.

“Pa, onda…”, ohrabri je Roman da predloži.

“Ne znam šta me sprečava da se lepo sjurim nizbrdo, tamo gde je matori frik rekao da nipošto ne idem.”

Pokulja nešto u teškom vazduhu, neka vrsta dobre hemije.

“Pa možda to što bi tamo išla sama.”

“Pa i živela sam uglavnom sama. Na šta ciljaš?”

“Ili zato što nemaš lampu?”, upita on blago.

Roman ustade.

“Daj mi ruku”, reče joj.

Isidora ustade, prozrevši njegovu zamisao. Osetila se jako dobro. Ruke su im bile hladne, ali toplina tog dodira ih, svejedno, iznenadi.

“Hoćemo li?”, upita ona raspoloženo.

Nenad Vuk oseti da se događa nešto što mu ne odgovara.

“Šta to vas dvoje radite? Jeste li normalni? A naša potraga? Deda! Dedaaaa!”, počeo je panično da doziva Jovicu.

“Mi smo svoju završili. Upravo. Ti i deda jurite talismane”, reče mu Roman, već pomalo zaljubljen.

“Dedaaa!”, vrištao je N.V.

“Hajde, jedva čekam”, stisnu mu ona ruku jače.

Kada je Roman poljubi, oboje se nasmejaše, i, držeći se i dalje za ruke, sjuriše se u nepoznato okruženje sledeće stanice.

*

Nedugo potom, kraj Nenada se stvori deda Jovica.

“Nisu valjda?!”, upita nećaka ushićeno.

“Naravno da jesu!”, odgovori mu vidno raspoloženi Nenad.

“Vidiš kakav je deda majstor, a? Kako sam samo izabrao…”, reče Jovica, trljajući rukom unukovo teme.

Njih dvojica zagrljeni krenuše uzbrdo.

“Ajde, sad kući, i da znaš: Ovo je poslednji put da te vadim! Stvarno poslednji! Sada je bilo ‘dvoje’ za jednoga, i to, obrati pažnju, tek zaljubljenih! Zamisli taj uslov! A sledeći put, ko zna šta će mi tražiti… Nije ni tvoj deda svemoguć.”

/* */